Izvor: Politika, 08.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za romantične duše
Branislav Nušić: "Tako je moralo biti", adaptacija i režija Egon Savin, Jugoslovensko dramsko pozorište
Nušić, "Tako je moralo biti, drama o moralnom padu i krahu ideala". Sve mi ovo zvuči neobično, iznenađujuće, starinski: Kakvi ideali, kakvi bakrači, kakvi moralni krahovi u vremenu u kome se čaplja izdaje za sokola! Otkuda ove reči rečenice dolaze, gde padaju, šta danas mogu da pokrenu i znače?
Da, sve je to tako, i moja i vaša sumnja je na mestu, ako se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << drugačije ne pokaže i ne dokaže. Za divno čudo, evo još jedne starinske rečenice, u tome su reditelj Egon Savin i ansambl Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koji na sceni "Ljuba Tadić" igra Nušićevu dramu "Tako je moralo biti" – uspeli.
U Nušićevom komadu Savin je prepoznao ono što je tražio u "Šumi" A. Ostrovskog: moć novca i nemoć, krhkost, dramu ljubavi. Srećom, ovaj sukob nije jednosmerna, jednobojna, ni crno-bela igra, ni pamfletski moralizam. Nesrazmere, krivice, motivi, namere, shvatanja, olakost i nedozrelost, su različiti, ali ako je moralo biti kako je bilo, za to odgovornost i krivicu ne snosi samo jedna strana, ili ličnost. Naravno, ni na sudbinu i višu silu se ne možemo večno, i preterano pozivati. O ovoj protivurečnoj, žestokoj i varljivoj strasti, koja svet pokreće, pali, spaja i razdvaja, Egon Savin, i glumačka ekipa: Anita Mančić, Predrag Ejdus, Nebojša Dugalić, Miodrag Radovanović, Mihailo Janketić, Vojin Ćetković, Radmila Radovanović, Jelena Petrović, Radovan Vujović, Ana Simić, Ivan Pantović – razmišljaju trezveno, kontrolisano, ali bez lakog otklona, skrivanja i prelivanja u komično, ironijsko, parodijsko. To što je u Nušićevoj drami bilo, odista je bilo, i ne prestaje da biva, što ukazuje da energija novca, nekad i danas, uobličava i krivotvori ljudske duše i sudbine, i one romantične, lakoumne, na sebe i svoje prohteve usredsređene, poput Jele, dopustivo dramatične Anite Mančić, i one za koje je, sve, pre svega, loš, dobar, ili bolji poslovni potez, ili posao, kao u slučaju trgovca Jankovića koga Miodrag Radovanović ne prezire, ne potcenjuje, ne karikira, napadno ne prokazuje, već, naprotiv, ovu opaku mešavinu skorojevićevstva i večnosti, lukavosti, pronicljivosti i proračunatosti, izoštrava i suprotstavlja je, kao "tvrd orah", svemu što je ljubav, vazda ugrožena, nikad dovoljna i sigurna u sebe.
Nušić meri i varira, pa to čini i reditelj Egon Savin, i glumačka postava. Vratite mi pare, vapije Jakov Nedeljković Predraga Ejdusa. Ne dirajte, ne rušite mi život i ljubav, preklinju sestre, udate i one što će se udavati, violine i romanse, koje, po rediteljevoj želji, podvlače i produžuju ovo udaranje u stare, i tanke žice ljubavi i ljubavnika manjeg i uvećanog formata.
Rođendan Jelin u kući Nedeljkovićevih. Žene, vino i ta pesma, otkad to nismo čuli, ni videli! Bogati kostimi u kojim se i sirotinja nazire (scena i kostim Angelina Atlagić). Ružo moja, mladost si mi dala, a odmah, ili uskoro, a sad sve je tužno, ili kasno, svejedno. Ne mešaj ljude i svece, romantične junake i trgovce, ali uprkos svemu, živi i budi srećan. Počeci i tragovi nesreće, nesporazuma, obmana i iluzija u svakom životu, avanturi, ljubavi. Nije izgledalo da će se ono što je počelo i začeto u naivnosti, nezrelosti i olakosti, ovako komplikovati. Ko vlada svojim životom? Jelin muž Đorđe, Nebojše Dugalića, zaljubljen i slab, sa kompleksom provincijalca, popustljiv i predusretljiv, daleko od zbilje života ili njegov stric, učitelj bez iluzija o ljudima i ljubavima, pregnantnog, gorkog i brižnog Obrada Mihaila Janketića. Ljubomir Nestorović Vojina Ćetkovića, zagonetna minulost u belom, i dospevanje u crnom, ni posve romantična, ni grubo koristoljubiva duša koja naplaćuje račune i nestaje. Pa stari, mlađi i mladi Nedeljkovići, tata Jakov Predraga Ejdusa, vazda u novčanim neprilikama, ali nikad bez humora i zavodljive samoironije, Jela koja krivicom, ogrešenjem, osvaja svest i dimenzije dramatične persone, izvanredne Anite Mančić. Mirisi i zvona starog pozorišnog sveta i cveća, koje je Egon Savin prepoznao i uspeo da vaspostavi bez emotivne estradnosti, nepatvoreno, sa prizivanjem emocije koja misli i pita.
Ljubav, osobito stara ljubav, ma kako to razumeli, zaborava nema, i Savin taj zaborav ne želi. Volite se, i budite srećni! Ko se danas još usuđuje da izgovori ovu jednostavnu rečenicu!
Predstava koju možete preporučiti prijateljima.
Muharem Pervić
[objavljeno: 08.06.2007.]
.jpg)
