Izvor: Blic, 05.Mar.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za cilj je potrebna žrtva
Za cilj je potrebna žrtva
Meksički glumac Orasio Salinas (1938) specijalizovao se za pantomimu. Prvi aplauz doživeo je glumeći kao osmogodišnjak u školi. To je bilo presudno. Kada mu je otac umro od posledica saobraćajnog udesa, stariji brat je preuzeo razrađen posao proizvodnje čaja i brigu o porodici. Odmah je hteo da otkloni svaku moguću dilemu. Tražio je da Orasio odluči šta će sa svojim životom. Da bi uštedeo vreme, odmah je izneo i svoj stav: ako Orasio hoće >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da bude matador, dobiće sve što mu treba, ali ako sanja da postane glumac, onda to može na vlastiti rizik i bez podrške porodice. Razlog za ovakav stav je jednostavan: Orasio je iz kraja u kome se cene mačo muškarci, a njegov brat veruje da su glumci feminizirani.
Orasio je - pokazaće se privremeno - popustio: tri godine učio je veštine matadora i imao deset borbi. Kada je bik teško povredio njegovog prijatelja matadora, vratio se (1960) snu iz detinjstva: pozorištu. Najpre eksperimentalnom, potom, od 1964. u Meksiko Sitiju profesionalnom, tradicionalnom teatru. Nije bio zadovoljan. Odlazi u Japan (1969), uči zen od Eja Takata u manastiru Heirinji u Saitami. U Osaki (1971) otkriva 'No teatar' u školi 'Nogakudo' ('Novi put').
Da li je hodočašće od Kobea do manastira Saitama, dugo 600 kilometara, uticalo na naglašenu, gotovo himničku notu hodanja u vašoj pantomimi?
- O, da. Bilo je to božanstveno i samoubilačko hodočašće. Bilo je to veliko iskustvo. Dvadeset dana, monaha Mu (Ništa) i mene, pratila je kiša. Što je više bilo monsunske kiše, bila je jača moja želja da izdržim. Gledao sam sabrata i divio mu se. Išao je sve vreme s rukama na stomaku, potpuno smiren, kao da nije primećivao kišu. Ja sam bio na ivici snage, noge su mi bile u ranama, krvave: onesvestio sam se na sred autoputa. Učeći zen meditaciju bar jednom ste, nehotice, morali da prekršite disciplinu i budete kažnjeni.
- I jesam. Bilo je naporno, satima sam sedeo nepomično i meditirao. Najednom mi se omakla noga. Učitelj kažnjava sa šest snažnih udaraca. Ja sam dobio 24 udarca. Tu nema oproštaja, nema milosti. Poruka je: ako hoćeš nešto da postigneš, moraš da podneseš žrtve jer trud je uzaludan ako ne dosegneš zenit. Učenje zahteva okrutnu, fanatičnu disciplinu. U 'Traktatu o duši' videli ste da se šibam. To je moje trežnjenje, moje podvizavanje, moje sećanje na zen, želja da dam sve. Ja ne varam publiku. Pantomima ne poznaje reči - sve je u pokretu koji mora da nosi istinu. Bilo bi surovo kada bi režiser tražio od glumca da se šiba kao što ja to činim. Ali, ja sam gospodar svog tela i ja sam režiser. Da li vam je takav pristup doneo medalju na Festivalu monodrame i pantomime u Zemunu?
- Verujem da jeste. Koliko god želim da ostanem u Srbiji, toliko žudim da se vratim u Meksiko i pohvalim se tom medaljom. Da li je Srbija za vas otkrovenje?
- Imam božanstvenu priču o Srbiji koja me je osvojila. U Meksiku ću imati mnogo pažljivih slušalaca, ali neću moći da im tu priču do kraja ispričam ako je ne smestim na pozornicu, u pantomimu. Posle predstava u Smederevu i Beogradu izbegli ste susret sa novinarima. Zašto?
- Bojim se da bi se, u susretu sa publikom, izgubila magija koja se stvara dok sam na sceni. Ne želim da uništim tu iluziju. Kada se desi magija, kada moje telo sa scene komunicira s publikom u gledalištu, to je božanstveno i ne želim da to izgubim u foajeu. Mit traje samo dok ima auru magije. Zato posle predstave želim da nestanem, a ne da oskrnavim osećanja publike. M. S. Pešić
