Izvor: Politika, 07.Sep.2013, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za animaciju je važna muzika
Pre nego što ispričam priču, ono što me motiviše jeste želja da se izrazim slikom, pokretom i muzikom
Poznat u Švajcarskoj podjednako i kao slikar i kao animator, Žorž Švicgebel je jedan od onih autora čiji filmovi plene svojim vizuelnim izrazom i ritmom. Slikarstvo i animacija se u njegovim ostvarenjima, kao što su „Igra, 78 obrtaja” ili „Čovek bez senke”, na impresivan način stapaju u jedno potvrđujući vanserijski stvaralački čin. Švajcarski maestro >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je prvih septembarskih dana boravio na međunarodnom festivalu animacije „Animanima 2013” u Čačku u svojstvu predsednika žirija i kao predavač, pa smo ovaj susret iskoristili za razgovor.
Analitičari i istoričari animiranog filma naglašavaju delikatnu vezu između vašeg slikarskog umeća i animacije. Likovni jezik (kolorit, kompozicija) i doslovno su tema vašeg filma „Predmet slike”. Koliko vam slikarstvo omogućava postizanje slobode u rediteljskom izrazu?
Pre nego što ispričam priču, ono što me motiviše jeste želja da se izrazim slikom, pokretom i muzikom. U filmu „Predmet slike” ideja je bila prelazak sa jedne slike na drugu sliku, ulazeći duboko u samu sliku, istovremeno pričajući priču koja se polako gubi, jer ju je forma dovela do suštine. Ali ovaj film je izazvao i nešto drugo: u određenom trenutku prebacujem se na određeni ciklus koji vodi do sledećeg, kao u „Trci do ponora”, ili kada se patke ljuljaju na vodi i postaju štampani motivi na zavesi koju ljulja vetar, što je kasnije postala glavna ideja za film „Retuš”. Osim toga, kad me neko pita kakav film režiram – kažem da je u pitanju animirana slika.
Još jedna važna veza koju prepoznajemo u vašim filmovima jeste ona između ličnog vizuelnog izraza i muzike. Pokret, ritam, dinamika. Postižete izuzetnu poetičnost, ali i dramatičnost, kao u filmovima „Igra, 78 obrtaja”, čak i izvesnu začudnost, kao u filmu „Čovek bez senke”. U kojoj su meri filmovi koje stvarate izraz sklada između muzike koja je u njima i vašeg umetničkog bića?
Muzika je posebno važna pre svega kod filmova bez dijaloga. Kada radim na osnovu postojeće muzike („78 obrtaja”, „Igra” ili „Romansa” ), stvaram film sa istom strukturom kakvu ima i muzika. Za ove filmove, to je serija refrena valcera Alesandra Morelija, tempo od 160 po minutu za Skerco Prokofjeva ili formu A/B/A u Skercu Rahmanjinova. U „Čoveku bez senke” krenuo sam od priče koju sam pokušao da ispričam, podelivši je na tri dela: duga akcija sa preokretom, niz premeštanja i, na kraju, zum pre slike subjektivne kamere uz poštovanje ritma koraka. Muziku je tada komponovala Judit Gruber-Sicer.
I u vašem novom filmu „Uz put” vidljiv je izraziti dinamizam koji odlikuje takoreći sve vaše filmova. Za moto ste odabrali Rusoovu sentencu o hodanju kao imperativu njegovog intelektualnog bića. Da li je to neprekidno kretanje, kontinuum, kao preduslov promene, zapravo imperativ svakog istinskog umetnika?
Izabrao sam ovu rečenicu jer mi savršeno odgovara. Ona govori o kretanju, koje je veoma važno u animaciji, a to je u svakom slučaju ono što me najviše zanima. I kao u većini mojih filmova, u pitanju je plan sekvence, gde pokreti kamere i slika dopuštaju da pređete sa jednog nivoa na drugi bez reza.
Stvarate u studiju GDS, u gradiću Karuž, blizu Ženeve, zajedno sa još dva umetnika, animatora, dizajnera, ilustratora, Klodom Lijetom i Danijelom Suterom.
Delimo sa Klodom Lijetom prostor i troškove, ali smo nezavisni jedni od drugih. Mi smo reditelji, u isto vreme i producenti sopstvenih filmova. Imali smo priliku da radimo i na filmovima po porudžbini. Rad umetnika, slikara ili animatora jeste prilično usamljenički i divno je raditi zajedno i razmenjivati ideje.
Milen Alempijević
objavljeno: 08.09.2013.
