Izvor: Politika, 13.Feb.2011, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za Selina ili protiv njega
Zbog antisemitskih stavova izraženih u pamfletima ovog književnika, pola veka od smrti autora čuvenog romana „Putovanje nakraj noći” neće biti obeleženo u Francuskoj
Pola veka od smrti Luja Ferdinanda Selina (27. 5. 1894 – 1. 7. 1961), autora čuvenog romana „Putovanje nakraj noći”, koji je presudno uticao na čitavu modernu književnost, neće ove godine biti obeleženo, prema odluci francuske vlade, zbog antisemitskih stavova izraženih u pamfletima ovog književnika.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Serž Klarsfeld, predsednik francuskog udruženja potomaka prognanih Jevreja, kritikovao je odluku vlade da obeleži godišnjicu Selinove smrti rečima: „Nije na Republici da odaje priznanje čoveku kao što je Selin. Ne možemo da ignorišemo njegove negativne strane, ne postoji samo ’Putovanje nakraj noći’”. Francuski ministar kulture Frederik Miteran izjavio je nedavno da je odlučio da Selinovu godišnjicu smrti izuzme iz zvaničnih državnih manifestacija. Sa druge strane, Anri Godar, stručnjak za Selina, nije sporio činjenicu da je ovaj pisac bio antisemita, ali je naglasio i to da je reč o vrlo značajnom književniku, u svetu najprevođenijem i najprodavanijem francuskom autoru posle Prusta.
Selinov život bio je originalan i impulsivan, kao i njegova književnost. Uvek je težio čistom osećanju u jeziku, „gadnom osećanju, zabranjenom”, neposrednoj emociji, kao u govornom jeziku. Opsesivno se bavio stilom i smatrao ga je obeležjem epoha. „Ja sam hteo da stvaram prozu koja se rađa kao što se rađa muzika, prozu koja izražava ono što izražava muzika. Bez pripreme i posrednika…”, govorio je.
Rođen kao Luj Ferdinand Ogist Detuš, po profesiji lekar, Selin je uzeo majčino prezime kao pseudonim u književnom stvaralaštvu. Od detinjstva živeo je vrlo siromašno – radio je naporno, bio je ranjen u Prvom svetskom ratu, zatim je odlikovan. Nije učestvovao u Drugom svetskom ratu, budući da je bio invalid.
Godine 1932. objavljen je njegov čuveni roman „Putovanje nakraj noći”, u kojem glavni junak Bardami, „Odisej na putu ka nijednoj Itaki”, kao da na sebe preuzima čitavu patnju sveta. O ratu razmišljajući kao o uvodu u nasilje koje ljudi i svet vrše nad njim, Bardami nalikuje na ciničnu Alisu iz zemlje čuda, koja prelazi na drugu stranu ogledala, kao na drugu stranu svesti, u san, ludilo, i odsustvo bilo kakve iluzije o ljudskoj dobroti i humanosti.
Nazivali su ga Rableom modernog doba, Rableom koji je takođe bio lekar. Selin je, pak, smatrao da je ovaj velikan, koji je hteo da demokratizuje jezik i bio protivan zvaničnom akademizmu – „omanuo”, da nije prihvaćen i da je pobedu odnela plitkoumna uzdržanost.
„Razum! Treba biti lud. Čovek ništa ne može da uradi tako skroz uštrojen. Pogledajte šta im protivreči: nikad niko nije uspeo da ’razumno’ napravi dete. Tu se ništa ne može. Za stvaranje je potreban trenutak mahnitosti”, odzvanjalo je kroz Selinove tekstove.
„Kada čitate ’Putovanje nakraj noći’ već posle prvih trideset stranica znate da ste pred čovekom. Šok je više nego običan, nezaboravan je. On nam je prikazan, pre svega, kroz svoje mane, slabosti, neizlečivu bolest življenja”, pisao je Rene Trincijus.
Godine 1936. Selin je objavio takođe zapažen roman „Smrt na veresiju”, a zatim, između ostalog, pamflete „Mea Culpa”, „Bagatele za jedan pokolj” (1937), „Škola za leševe” (1938), „U sosu” (1941).
Naime, posle povratka iz Sovjetskog Saveza, Selin je postao zakleti antikomunista, i kao i mnogi, smatrao je da je Prvi svetski rat bio građanski sukob među hrišćanima. Gotovo je nagonski govorio protiv komunističkog kvarenja slobodarskih nacija, a ovoj zaveri priključivao je slobodne zidare i Jevreje. U „Bagatelama” je anatemisao sve društvene pojave koje je smatrao odgovornima za francusku dekadenciju, među kojima i film i alkohol. „Posebno je bio kivan na Jevreje zato što su predstavljali snagu u francuskom društvu i raspolagali velikom moći u međunarodnoj zajednici, ali nije voleo ni Arape ni crnce, prezirao je žutu rasu. Želeo je samo da ostanu kod kuće i da Francusku prepuste Francuzima”, smatrao je Fransoa Žibo.
Još se 1971. godine Danilo Kiš oglasio povodom „fenomena Selin”, povodom pisca čija su dela u Francuskoj bila štampana u polumilionskim tiražima kod „Galimara” u ediciji „Džepne knjige”, a koji je, sa druge strane, napisao i pamflet „Bagatele za jedan pokolj”, knjigu „zastrašujućih invektiva”. Kiš je „Bagatelama” priznao „najblistaviju stilsku i jezičku bravuroznost” i smatrao je „jednom od retkih francuskih knjiga koja je francuski jezik ižlebila, izbacila iz strogih okvira francuske klasike i njenog mučnog traženja prave reči”.
„Ali to jeste, pre svega i iznad svega, knjiga u kojoj je jedan narod – Jevreji – ispljuvan, izgažen, gde je jedan narod razapet na krst, gde se tačnije, traži razapinjanje tog naroda na krst, jer je taj narod oličenje svih socijalnih potresa i gibanja…”, pisao je Kiš.
I danas se, povodom pedeset godina od smrti, otvara veliko pitanje „za Selina ili protiv njega”, „značajno sa moralne tačke gledišta, otvoreno i kada se želi govoriti o estetskoj, o umetničkoj tački gledišta”, kako je istakao Branko Kukić, u predgovoru časopisa „Gradac”, iz 1996, a koji je bio posvećen ovom književniku. Možda je najbolji odgovor na ovo pitanje dao upravo Kiš, u pomenutim tekstu o „Bagatelama za jedan pokolj”, rečima da ovu knjigu nisu štampali u Francuskoj „u ime onih koji koje su masakrirali, i u ime onih koje, po toj knjizi, treba i dalje masakrirati, kako je to mislio veliki pisac Selin”.
Marina Vulićević
objavljeno: 14.02.2011
