Izvor: Blic, 11.Apr.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
YUpressphoto
YUpressphoto
'Artget'
U galeriji 'Artget' KCB otvorena je osma izložba najboljih fotografija sa konkursa YUpressphoto. Prispelo je 1200 fotografija, a predstavljeno 170 – najatraktivnijih koji su obeležili 2005. godinu i koji i tematski i tehnički mogu da konkurišu u svetskim medijima.
Od novinske fotografije se očekuje da bude pre svega informativna što ovaj izbor i jeste. Umetnički dometi takođe su bitni, jer danas samo izuzetno prolazi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << fotografija koja nema svoj 'dojam'. Od toga koliko je i taj dojam snažan, zavisi gledaočev lični angažman koji ide dalje od vesti. Što je sažnije to osećanje, fotografija se više urezuje u pamćenje. Jer, kao što je govorio Andre Kertez, 'Kamera je moje oruđe. Pomoću nje dajem razloga svemu oko sebe'.
Iako su u fotografiji žanrovi neminovnost (reportaže, poetična priroda, podvodni snimci, panorame, portreti…), iako fotografijom vladaju večne teme (a i koje bi druge!), kao što su smrt, rađanje, sport, vapaj, beskućništvo, žanr scene, erotika… lični pečat sve je izrazitiji u delima D. Danilovića, S. Ilića, Đ. Jovanovića, M. Kecmana, A. Isakovića, Anđele Stefanović, N. Jovanovića, V. Mitića, M. Đurice, V. Gogića. L. Adrovića, P. Mitića, E. Vaša... Upadljiv je njihov rad na slici, ili tačnije, njihov odnos prema profesiji koja pobija davno pređašnji stav da se fotografijom ne može reći više nego što se vidi. Na primer, Vašov portret patrijarha Pavla, svetlošću koja kao da izbija iz očevog isposničkog lica, fino je promišljen spoj situacije, veštine i značenja. Domet do koga se teško stiže, jer je, naprosto, u novinarskoj brzini, put kojim se ređe ide.
Osma izložba YU pressphoto, a ovo je još jedna njena vrlina, nema u prvom planu političare. Osim u par slučajeva, B. Tadića, V. Draškovića, R. Jelašića…, ali samo zato što su te situacije fotografijski zanimljive. Znači li to da su oni marginalni u našim životima? Na žalost, nisu – sudeći po medijima. I tu je raskorak (ili pomak) između prethodnih smotri i ove, između medija i izložbe.
Seme
(Slobodan Džunić, Kodema, KZ 'Borisav Stanković', 2006)
Junak romana, bezimen (izgubljen, utučen) čovek na pragu starosti, dovodi sina na letovanje u svoj davno napušteni zavičaj pod Starom planinom. Okruženo rođacima, 'crnim, seljačkim robovima Zemlje i Sunca', gradsko dete se čeliči (kačamakom) i, uživajući u ribolovu, skupljanju meda, spavanju pod zvezdama ili izmišljanju priča, u sebi oživljava (bodar) duh prvog pretka koji se 'odvojio od gromade...kamena negde u divljini'. Kroz naizgled obične zabave za dečake, junak naslućuje tajne prirode i postojanja: ove čarobne, stvaralačke igre pomoću kojih se sazreva (a ne stari) su, istovremeno, i pravi, mali ratovi koji otkrivaju 'nešto pakleno' u svakome, što čak i dete navodi da 'nemilosrdno ubija i muči žive stvorove oko sebe'.
Privikavajući se na 'gotovo mitske' predele 'Svetog Detinjstva', koji su (bili) njegovo 'carstvo slobode', i (sa)učestvujući u sinovljevim (čistim, elementarnim) iskustvima dobra i zla, junak se leči od straha, teskobe i bezimenosti, ponovo postajući (mladi) Krstijan koji vedro prihvata takav, 'tajanstven, hijeroglifski život'. On uviđa da je Carstvo Tmine i Zbilje, u kome je, preko istorijskih bura, ponovo zavladao prvobitni haos, praveći od čoveka 'ukletnika u smetovima do pasa', nebitno u odnosu prema (jedino merodavnoj) večnosti i prepušta se dionizijski razuzdanom i rableovski grohotnom slavljenju postojanja u kome su lepota, dobrota, ljubav i (prosta) sreća neodvojive, a sve što je stvoreno (ljudi, ptice, ribe i zveri, voda, nebo i zemlja), u harmoniji.
Ovaj, do sada neobjavljivani, nedovršeni roman pruža našem 'suludom i vratolomnom vremenu...jednu tihu, mirnu, uspokojavajuću i lekovitu priču' koja svedoči da je delo pokojnog Džunića 'seme koje se ni u grobu ne smiruje', vrednost za večnost.
