Izvor: B92, 13.Mar.2008, 13:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
WILLY DeVILLE - Pistola
(Eagle, 2008)
Na novom albumu Vili DeVil se kreće kroz različite američke muzičke idiome, od njuorleanskog zvuka, preko bluza, kantrija i folka, do indijanske muzike. Deset sjajnih pesama omogućava mu ovu šetnju. Rukovodeći se jednim od ključnih principa svoje poetike, da reči dolaze najpre, a zatim se muzika razvija iz njih, s ciljem da se stvori uverljiva kombinacija ovog dvoga, on pokazuje da su tradicionalni američki muzički žanrovi izuzetno podesno sredstvo za izražavanje >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << kompleksnih emotivnih i misaonih sadržaja. Upravo u tome i leži najveća vrednost ove ploče.
Respektabilna ekipa muzičara prati DeVila na ovom albumu. Među njima su producent Džon Filip Šenel, koji svira instrumente sa klavijaturama, Brajan Rej, gitarista Pola Mekartnija, kao i ritam sekcija iz benda Elvisa Kostela, Pit Tomas i Dejvi Farager. Ovaj poslednji je kao session muzičar svirao sa takvim imenima kakva su Dasti Springfild, Boni Rejt ili Džon Hajat. Repertoar je sastavljen od devet originalnih DeVilovih pesama i obrade pesme Louise Pola Sibela.
Album se pojavio na Mardi gras day (koji je ove godine pao 5. februara), čime DeVil ukazuje na svoju vazanost za Nju Orleans. Sasvim eksplicitnu posvetu ovom gradu predstavlja pesma The Band Played On. Ona se otvara karakterističnim zvukom tamošnjeg posmrtnog marša, i u njoj DeVil lamentira nad sudbinom koja je zadesila grad u kojem je godinama živeo. Kad god je čujem, setim se one sjajne scene iz Džuisonovog Sinsinati kida u kojoj Stiv Mekvin, u trenutku kada treba da donese jednu važnu odluku, po pljusku stoji na vratima crkve i sluša onu staru crnu pevačicu i njen bend. DeVilov ruinirani glas koji zaziva Lord, have mercy kreće se kroz usporenu zvučnu kulisu kojom dominiraju duvači. Na kraju, dok muzika zamire, kao bilans svega izusti: I lost my New Orleans. Iz sledećeg stiha, u kojem usporenim, umornim glasom dodaje That’s alright she’ll be back again someday, vidimo koliko je duboko ono što ga sa ovim gradom vezuje.
Pored ove pune pijeteta posvete svom gradu, još jedan od vrhunaca ploče predstavlja i Luoise. Za njenog autora Pola Sibela (koji je početkom 70-ih godina XX veka snimio dve klasične kantri-folk ploče i koga su obrađivali takvi izvođači kakvi su Vejlon Dženings, Linda Ronštat ili Boni Rejt) DeVil tvrdi da je kao tekstopisac „isto tako dobar kao Dilan, ako ne i bolji". Izuzetnom interpretacijom on ističe sve kvalitete ove potresne pesme, dajući joj izvestan melodramski patos (u onom smislu u kojem to važi recimo za film Romansa u molu, dakle u najboljem mogućem).
Od ostalih numera izdvajaju se još i uvodna So So Real, u bluz-rok maniru, u kojoj DeVil, služeći se izvesnim biblijskim simbolima, govori o ćorsokacima u koje je u životu zapadao, kao i sledeća Been There Done That, u kojoj sumira svoja narkomanska iskustva. Na albumu se nalaze i dve numere u kojima DeVil ne peva, već recituje svoju poeziju preko muzike. Prva, Stars That Speak, donosi na ploču dah evropskog senzibiliteta. Napisana je još 1980, kada je DeVil boravio u Parizu, gde je snimao album Le Chat Blue, i ukazuje na njegov afinitet prema tamošnjoj muzici, pre svega prema Žaku Brelu. The Mouintains of Manhattan, međutim, deluje sasvim drukčije. U njoj se mogu čuti samo perkusije i indijanska flauta od kedrovog drveta, koju svira sam DeVil. Govoreći na jedan visoko ekspresivan i način o izgubljenom domorodačkom nasleđu, on pravi omaž svom dugo skrivanom indijanskom (irokeškom) poreklu.
Dobro, sad treba nekako zaključiti. Šta reći osim onog da je Pistola sjajan album, sasvim u skladu sa renomeom svog autora? Recimo: ovo je ona vrsta ploča prema kojoj ja gajim najveći afinitet. Ovo je delo autora turbulentne biografije koji je spreman da na jedan sasvim otvoren i, što je još važnije, artistički visoko rafiniran način saopšti svoje poglede na stvari, obojene svojim iskustvom, koje umnogome prevazilazi ono sa čime mi inače imamo prilike da se upoznamo.
