Izvor: Večernje novosti, 08.Sep.2012, 15:10   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Vuk Karadžić bio gradonačelnik Beograda

PRETEŽAN deo života svestrani Vuk je proveo kao građanin Beča. U Beogradu je boravio (osim u ustaničkom vremenu) u dva kraća perioda. Manje je poznato da je Vuk vršio i dužnost gradonačelnika Beograda. Sultanovim hatišerifom od 30. novembra 1830. godine Srbiji je priznato pravo samoupravljanja u nizu poslova, a knezu Milošu priznato pravo naslednog kneza. Hatišerifom se umnogome promenio i upravni položaj Beograda, a time i Vukov položaj u Beogradu i Srbiji. Već početkom decembra >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << 1830. knez je Vuka postavio za člana Suda nahije i varoši beogradske, s platom od 1.200 forinti srebra. (Vuk je do tada bio član Zakonodatelne komisije za prevod Napoleonovog Građanskog zakonika na srpski, kao ugled za ustav Srbije). "Po plati i mome društvu (kolegama) možete reći“ - ističe Vuk u pismu Kopitaru - „da sam u redu prvi srpski državni činovnik. Ali o literaturi nemam kad ni pomisliti." Već naredne godine u Beogradu su počele višestruke promene. Glavna je da je Beograd faktički prešao u srpske ruke. Srbi su autonomijom dobili pravo da bez turskog mešanja i kontrole sude i upravljaju, da izdaju putne isprave, ostvaraju škole, bolnice, štampariju... Turci više nisu smeli da se useljavaju u srpske varoši, pa ni u Beograd. Ali nisu ga još ni napuštali, kako je hatišerif nalagao, iako su već mnogi građani i spahije svoje kuće i druge nekretnine (zemlju, vodenice, vinograde) bili prodali Srbima. Takve prilike iskoristili su knezovi i imućniji trgovci i pokupovali turskih imanja po povoljnim cenama, uvećali svoje bogatstvo i moć. Sam knez Miloš posebno je koristio situaciju za nagomilavanje imovine, kao i njegovi rođaci.PRKOSNA CRKVENA ZVONA NA mestu Saborne crkve tada je bila crkva brvnara, koja je upravo bila dobila zvona iz Sombora. Zazvonila su prkosno, na radost srpskih građana, izazivajući nelagodnost kod potištenih Turaka, bez obzira na to što je naspram mnogih džamija bila samo ta jedna skromna crkva. Jedna džamija nalazila se na početku ulice koja danas nosi Vukovo ime. Ali znali su i Srbi i Turci da iz Beograda džamije odlaze, a crkve i druga znamenja hrišćanske Evrope dolaze. Blizu crkve bila je i Vozarevićeva knjižara-čitaonica, u kojoj su se mogli čitati i neki bečki listovi, kao i knjige na stranim jezicima za retke čitaoce. Na Vukov predlog otvorena je u Beogradu 1830. viša škola, a godinu-dve kasnije i štamparija. Vuk je znao, kao i ranije Dositej, da "oslobođenje od Turaka ništa ne znači bez obrazovanosti". Naimenovanjem za člana Beogradskog narodnog suda Vuk je ponovo postao stalni žitelj Beograda ali je, kao i u Kragujevcu, i ovde kuburio sa stanom i smeštajem. Hteo je i on, kao i drugi viši činovnici, da kupi kuću, s namerom da se za stalno nastani u Beogradu. Od toga, međutim, nije bilo ništa, iako je i knez bio obećao 200 dukata kao pomoć Vuku za tu svrhu, nastojeći da zadrži Vuka u Srbiji. Reorganizujući gradsku upravu, knez Miloš je u proleće 1831. godine "sojedinio" članove Magistrata beogradskog sa Sudom beogradskim i imenovao Vuka za predsednika te institucije. Tako je Vuk, rešenjem od 29. marta 1831. godine, postao gradonačelnik Beograda! Odmah je pohitao da o tome izvesti svoje stare prijatelje Kopitara i Šafarika. "Zbilja! I to je novo: imao sam čest od njegove Svjetlosti naimenovan biti prezidentom suda nahije i varoši Bijogradske," pisao je Kopitaru 6. aprila. Kopitar se nije radovao Vukovim građanskim uspesima i priznanjima u Srbiji i uporno ga je nagovarao da ne napušta književnost i nauku. Apeluje na njega da nastoji da zadrži duhovnu nezavisnost, poput holandskog humaniste Erazma: "Erazmus je bio dobar, veoma dobar s carevima, kraljevima i papama, koji su se utrkivali da mu nude zvanja i dostojanstva: no on je svima veoma učtivo zahvalio i ostao u Bazelu do smrti... slobodan i neometan, živeći za svoje sudije. Učinite Vi ovo isto!" Sličan mu je savet uputio i Šafarik, a uporni Kopitar, svestan Vukove vrednosti za kulturne poduhvate, nastoji da probudi i njegovu spisateljsku sujetu: "Ne treba da nas ostavite u verovanju da ste za srpsku književnost već u pokoju... Čovek ne živi samo od hleba, treba mu i božja reč, što ja tumačim kao književnost, a drugi kao surogat za hleb." U Beogradskom magistratu Vuk je morao da rešava različite upravne i sudske sporove, kao što se vidi iz njegovih zapisa u sudskim protokolima, koje je istraživao G. Dobrašinović. Osim sporova građansko-pravne prirode, rešavana su i razna krivična dela: krađa, siledžijstvo, ubistva... Bilo je i presuda s udaranjem okrivljenih štapovima, zbog krađe ili zbog tuče. Kao predsednik Suda i Magistrata, Vuk je dolazio u sukob i sa direktorom tajne policije, Cvetkom Rajevićem, koji je zaobilazio sud i magistrat. Rajević je tužakao Vuka kod kneza, jer je znao da će ga on zaštititi bio Vuk u pravu ili ne... Rajević je bio neka vrsta kneževe kontrole nad Vukom. A i knez se hirovito uplitao u sudske sporove i Njegova je uvek morala da bude poslednja: "Svako rešenje s predvaritelnim soglasjem mojim izdaje se", poručivao je knez iz Kragujevca ili Požarevca. Vuk je bio u prilici, s obzirom na položaj koji je imao, da se zameri raznim obesnim i moćnim parničarima, kakav je bio i Pera Brankov, koji je izgubio parnicu s nekom babom komšinicom, kojoj je srušio jedan kućni zid, pa je zapretio Sudu i Vuku: "Teško mi je vratiti onom ko mi dobro učini; a koji mi zlo učini, lasno ću mu vratiti". Bilo mu je žao, kaže Vuk, "što Magistrat bijogradski nije babi zaprijetio da ćuti, ili je naćerao da svoju kuću pošto zašto proda". A Brankov je bio poznat s knezom i drugim velikašima i ranije dobijao slične procese. I svestrani Kopitar savetuje Vuka da kao sudija ima na umu više stvari i da se ne troši na sitnice: "Vi ste vrhovni zemaljski sudija! Mislite na Mojsija i njegovog tasta Jetra, koji je ovom veoma mudro savetovao da vodi samo vrhovni nadzor, a ne da danju i noću sam presuđuje svakom đubretu. Dovoljno je da se svaka zloupotreba odmah i strogo kazni, pa će se sve ostale male sudije uzeti u pamet. U tome se sastoji vrhovno rukovođenje", zaključuje oštroumni Kopitar. Ali ove opšte civilizacijske tekovine teško su se primale u Miloševoj Srbiji i onovremenom Beogradu, koji je ipak bio više orijentalna palanka nego evropska varoš. Tadašnji Beograd sastojao se od tri do četiri hiljade kuća razmeštenih u krive i neregulisane sokake, sa blizu trideset hiljada stanovnika: Turaka, Srba, Grka, Cincara, Jevreja, Jermena, Cigana. Turski deo varoši prostirao se uz Dunav, na Dorćolu, a srpski uz Savsko pristanište i oko Saborne crkve, Kosančićevog i Obilićevog venca.... Na položaju gradonačelnika Beograda Vuk je ostao oko godinu dana. Zašto je ostavio visok položaj i dobru platu, a da nije obezbedio druge prihode, najpribližnije je sam objasnio u pismu J. Grimu od 24. novembra 1831. godine: "... Vi znate da sam proveo u Srbiji skoro tri godine delom kao član (i direktor) Zakonodavne komisije, delom kao član i predsednik Suda, Nahije i varoši beogradske. A sad sam s najvećom žalošću morao napustiti svoju otadžbinu koju sam uvek voleo i voleću je iznad svega, delom zbog svoje bolesti.... delom zbog lošeg ophođenja prema meni (što se osobito dešava prorocima u svojoj zemlji), delom zbog trenutne nemogućnosti da u sadašnjim prilikama budem tamo od veće koristi nego što to može biti najprostiji čovek, i najzad zbog moje neprekidne želje da još nešto izdam..." A u pismu D. Davidoviću kaže: "Jer za prezidenta Magistrata nahije i varoši Beogradske može se naći gotovo u svakom selu čovek, koji će, u današnje vreme, sve one poslove svršavati, kao i ja, a ja, živeći po svojoj volji, mogao bi što raditi, što svaki ne može..."

Nastavak na Večernje novosti...

Vesti-online.com: Vuk Karadžić bio gradonačelnik Beograda