Izvor: Blic, 18.Mar.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vreme sporta i razonode
Vreme sporta i razonode
Kada se god velikodržavni razlog upetlja u druge oblasti života – popularnu kulturu, recimo – dobija se groteska. Neverovatno je kako to uvek uspeva: i kada se hoće od šlager-pesmice napraviti simbol državnosti, i kada se od nekog zatvorskog begunca hoće praviti heroja, pa se tog posla laćaju štampa i para-građanska udruženja.
Ima onih koji ozbiljno veruju da države nestaju na stadionima i po televizijskim studijima. Kad već veruju, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << onda se tako i ponašaju. No, stvar države nije tako jednostavna, a ako i jeste – nije tako značajna. Svetsko-istorijska logika uopšte ne drži do lakih nota ili raznih oblika loptanja. Na drugoj strani, ni kolektivna frustracija zbog uskraćene državnosti ili pokušaja bekstva iz geopolitičkog prostora u kome se sudbinski nalazimo, nije jasno objašnjenje za iracionalno ponašanje.
Nisam pratio ishod velike i odsudne bitke za Evroviziju, a nedostaju mi i informacije o srpsko-hrvatskim generalima u bekstvu. Kako ionako nisam sasvim siguran u naziv države čiji pasoš posedujem, čekam da se sve to nekako razreši, pa makar se himna najnovijeg projekta zvala 'Lane moje'. I preklane.
Hoću da kažem kako je više nego besmisleno ponavljati rđave lekcije iz bliže ili dalje povesti. Jedna se država, navodno, raspala na stadionu. Druga će se raspasti na banalnom refrenu.
Ništa za pripovedati unucima.
Otisak
Uglješa Šajtinac, 'Hadersfild', režija Aleks Čizholm, produkcija Jugoslovensko dramsko pozorište
Predstava 'Hadersfild', prilično uspelo najnovije ostvarenje JDP-a, svoj značaj crpi najviše iz ukupnog teatarskog konteksta. Komad Uglješe Šajtinca pre svega ukazuje da su nekada nove tendencije u dramaturgiji, naznačene komadom 'Bure baruta' Dejana Dukovskog, potom proširene komadima Bijane Srbljanović, dobile svoj nastavak, i to baš u JDP-u, gde su i uspostavljane.
Drugo, ovom predstavom je razvejano prilično ukorenjeno uverenje da reditelji sa strane teško postižu uspeh u našem pozorištu, kao da su oni krivi za preovladavanje palanačkog duha.
Oslobođena i daleko od svih onih naših oštećenja vremena, rediteljka Aleks Čizholm na neočekivan, i za nas nov način interpretira priču o trojici mladih Srba iz unutrašnjosti, logično neuspešnih tridesetogodišnjaka, od kojih se svojim cinizmom izdvaja središni lik Raša. Rediteljka, naravno, nije dozvolila da je zaseni prvi sloj ove drame i zato ne pravi priču o našoj mračnoj stvarnosti ili o večitom studentu književnosti Raši koga je ostavila devojka i on se sada zato iživljava nad klinkama. Ona ne priča ni o Duletu koji pokušava da savlada tranziciju. Priča počinje kada se, posle desetak godina, nošen nostalgijom pojavi njihov drug, emigrant iz malog britanskog grada Hadersfilda, i kada pokušaju da naprave žurku - kao nekada.
Po mišljenju gostujuće rediteljke, glavni junak ove priče ipak je Ivan, nekadašnji sportista i uzorni mladić koga je društvo oteralo u ludnicu, isto kao što je ostale poslalo na neku stranputicu ili u inostranstvo. Njegov tragizam se sastoji u činjenici da je njemu i ludom jasno šta je posredi i da se sve vreme mora nositi sa tom svešću. Od sporednog, ovakvim pozicioniranjem ovaj junak, naročito igrom Nebojše Glogovca, prerasta u glavnog, u osnovno mesto drame ovog vremena i njegovih posledica otisnutih na dušama ovih mladića, slično kao i na duši druge generacije, Rašinom ocu alkoholičaru, koga je nadahnuto tumačio Josif Tatić. Bila bi nepravedno ne istaći rečitu scenografiju Marije Kalabić.
Petar Pan, zauvek
'U potrazi za Nedođijom' reditelja Marka Forstera
Nedođija, da li to beše Dembelija, zemlja snova, u kojoj se deca samo igraju i nikad ne odrastu, u kojoj nema briga, patnji i smrti? Od svega toga pomalo, a ponajpre postojbina Petra Pana, večitog dečaka, po kojem je jedan psihijatrijski sindrom dobio ime. Neprekidno se snimaju nove verzije bajke o Petru Panu, ali se reditelj Mark Forster odlučio da načini film po istinitoj priči o duhovnom ocu Petra Pana. 'U potrazi za Nedođijom' (god. proizvodnje 2004. trajanje: 98 min.) je nastao po scenariju Dejvida Megija zasnovanom na pozorišnom komadu Alena Knija 'Čovek koji je bio Petar Pan'. Započinje l903. godine u trenutku životne i stvaralačke krize dramskog pisca Džejmsa Barija. Ni bajke ne nastaju slučajno, kao u bajci (to pokazuje tragična sudbina Hansa Kristijana Andersena), a u ovom slučaju prethode joj ozbiljne nevolje pa i jedna smrt. Forsterov film je produkcijski veoma skroman (pozorište, dve porodice i jedan park), ali vešto napisan scenario, izvrstan izbor glumaca i znalački izvedena režija doprineli su delu slojevite strukture i nataložene osećajnosti.
Posle katastrofalnog prijema njegovog komada, Bari (Džoni Dep), oženjen privlačnom ženom ali u braku koji zbog nečeg ne funkcioniše, u obližhjem parku, u kojem traga za novom spisateljskom temom upoznaje lepu gospođu Silviju Dejvis (Kejt Vinslet) koja je odnedavno ostala udovica sa četvoro muške dece. Začudo, umesto očekivanog pristupa Silviji Bari se uključuje u dečje igre. U trenutku kad se Silvija razboli, Bari, da bi dečake odvratio od strašnih primisli, smišlja priču o večnom dečaku Petru Panu, po jednom od dečaka, Piteru Dejvisu (fenomenalni Fredi Hajmor). I ponovo jedan od paradoksa, ostale nećemo otkriti, taj dečak brzo sazreva do kraja filma dok Bari ostaje večiti dečak u duši. Džoni Dep u ulozi Džejmsa Barija je načinio jednu od svojih najboljih uloga (ovogodišnja nominacija za Oskara), Kejt Vinslet zaslužuje slično priznanje, dok u manjim ulogama, Dastin Hofman kao vlasnik pozorišta i Džuli Kristi kao Silvijina majka (jedini neprijatan lik u celom filmu) skladno dopunjuju ovu dramatičnu priču o nastanku čuvene bajke. I naravno mali Fredi Hajmor kao povod za Petra Pana, baca u senku sve pomenute. Pogledajte ovaj izuzetan film koji će vam možda na kraju ostaviti suzu u uglu oka.
