Izvor: Politika, 17.Avg.2012, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vreme je za praštanje
Iz ovoliko međusobnog crnog iskustva, koliko su ga pobrali balkanski narodi, svi smo morali da se osvestimo i opametimo – da svi, o svima, znamo sve
Književnik i publicista Jovan Babić je poslednji dobitnik Kočićeve nagrade za celokupno delo. Nagrada će mu biti uručena 26. avgusta u Stričićima, rodnom selu Petra Kočića. Jovan Babić je rođen je 1934. u Crnom Lugu kod Bosanskog Grahova. Manji deo radnog veka proveo je u prosveti, a glavni u novinarstvu – u banjalučkom „Glasu”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zagrebačkom „Vjesniku” i Tanjugu. Pored publicistike, objavio je knjige: „Put u večnost”, 1984, „Odbrana i smrt”, 1986, „Uspenije Gavrilovo”, 1994, „Drakulići”, 1998, „Ždralovačke priče”, 2001, „Biljezi u vremenu”, 2003, „Spomen hram”, 2003, „Crljeni kruv”, 2005. i „Krezubi lavovi”, 2007. godine. Za „Krezube lavove” dobio je prvu nagradu Podružnice Udruženja književnika RS i grada Banjaluka.Najnovija knjiga mu je „Prometeji sarajevskog Vidovdana”, objavljena polovinom 2011.
Neke Babićeve priče prevedene su na strane jezike, a jedno od tri izdanja „Drakulića” objavljeno je na engleskom jeziku. Jovan Babić je član Udruženja književnika RS i Udruženja književnika Srbije. Živi u Banjaluci.
Uz iskrene čestitke na značajnom književnom priznanju, „Kočićevoj nagradi” za 2012. godinu, molim Vas da nam kažete šta ona za Vas znači?
Svaka nagrada, bar tako bi trebalo da bude, dobitnika uverava da je uradio neki društveno koristan posao, da je u tom postigao uspeh. A ništa tako čoveka ne ohrabruje i ne podstiče kao – uspeh! Ja sam, naime, i u svojim književnim delima, i u publicističkim, i ranije, u novinarskim tekstovima, uvek težio da budem na strani istine, a to znači na strani božjeg stvora, koji se zove čovek. Ova nagrada me uverava da sam bio na dobrom putu.
Kako je, ako to može da se ukratko formuliše, bio usmeren Vaš angažman?
Bio je opštečovečanski, ali prevashodno, zato što sam Srbin, srpski. Ne, dakle, nikakav velikosrpski ni malosrpski, nego jednostavno – srpski. Jer, iz ovoliko međusobnog crnog iskustva, koliko su ga pobrali balkanski narodi, svi smo morali da se osvestimo i opametimo, da svi, o svima, znamo sve. I da u ovom balkanskom karakazanu, kako bi to rekao Andrićev Karađoz, „nema čoveka bez krivice”. A to, opet, znači da je vreme za međusobno praštanje. Dokle god je čovek okrenut prošlosti, on teško može da korača prema budućnosti!
I u čemu je, ako tako možemo kazati, bio taj Vaš „srpski angažman”?
Romanom „Uspenije Gavrilovo” podignut je trajan monument ne samo Gavrilu Principu, već i sveukupnom srpskom rodu, njegovom herojskom odupiranju i umiranju u klaonici Prvog svetskog rata... Verujem da u mom opredeljenju da pišem o Gavrilu, nije od malog značaja činjenica da smo iz istog kraja, iz Bosanskog Grahova – on iz Obljaja, ja iz Crnog Luga. Pokušavao sam takođe da, davno pre ovog poslednjeg, užasnog građansko-verskog rata u bivšoj SFRJ – Bože, daj da bude posljednji! – obelodanim istinu, golu i čistu, o stradanju svih njenih naroda, a posebno srpskog. U mom romanu „Drakulići” predstavljen je monstruozni ustaški pokolj više od 2.300 Srba, 7. februara 1942, u banjalučkim selima Drakulić, Šargovac, Motike i rudnik Rakovac. Ovako, iako su neosporno najviše žrtava, čak u tri poslednja rata na ovim prostorima, imali Srbi, oni su danas bezdušno prokaženi, možda su najomraženiji i najuniženiji narod na svetu...
Da to, ipak, neće biti malo previše?
Ne, nije previše! Zar pristajanje na izvinjavanje i klanjanje, svakodnevno, svima i svakome, uključujući i one koji se ni narednih pet vekova neće moći da operu od nedužne krvi, može da bude išta do pljuvanje po samom sebi? Da li će novi predsednik Srbije Tomislav Nikolić ići stopama svog prethodnika, videćemo!
Ima li tome kraja, ima li nade, leka?
Ima, naravno da ima! Kada ne bih verovao da svemu, pa i ovom bednom stanju ima leka, prestao bih i usta da otvaram. Setite se, kada je reč o nadi, reči prekora komandanta Prve srpske armije legendarnog Živojina Mišića Žuće, pred Cersku bitku, upućenih podređenom komandantu, Vasiću. Na Mišićevo pitanje o stanju u njegovoj diviziji, Vasić odgovara izgubljeno da je vojska gladna i žedna, u rasulu, da za nju nema nade. Onda ga, prema Ćosićevom „Vremenu smrti”, Mišić energično upozorava: „Takve reči, pukovniče Vasiću, ja ne trpim u Prvoj armiji. Jer, nada sme da umre samo poslednja, nada mora da nadživi sve nas!” Može li da se kaže nešto lepše, nešto istinitije, nešto uverljivije?
Citirali ste, eto, Dobricu Ćosića. Ko je, ako nije tajna, Vaš omiljeni pisac?
Nije tajna, budući da omiljenog pisca i nemam! Imam zapravo omiljene pisce, mnoštvo njih... Od Šekspira, Servantesa, Stendala, Igoa, Hemingveja, Tolstoja, Gogolja, Dostojevskog, Puškina, Gundulića, Kafke, Hašeka, Šenoe, Kostića, Domanovića i Nušića... Na mojoj nahtkasni možete zateći, istovremeno, Miroslava Krležu, Petra Kočića i Crnjanskog. Koga ću čitati, to isključivo zavisi od mog večernjeg tonusa – uporni sam noćni čitač, pravi noćobdija!
Da li neku svoju knjigu možete da označite kao najuspeliju, najdražu?
Ne bih, niti mislim da neki pisac to može. Druga je stvar ako ste uložili neki poseban trud i vreme u pripreme određene knjige, kao što sam ja uložio u „Prometeje sarajevskog Vidovdana”. Zato, publikovanje mojih „Prometeja” smatram jednom vrstom knjige pokajnice, oduživanjem duga prema jednoj bezdušno zaboravljenoj generaciji Prometeja!
Da li biste otkrili konkretno štasada pišete?
Radim, knjigu o deci, još preciznije – šta deca pričaju svojim bakama i dedovima.
Boro Marić
objavljeno: 18.08.2012.
