Izvor: Blic, 19.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vreme gneva i radovanja
Vreme gneva i radovanja
Kladio Abate je sa svojom izložbom 'Rim sedamdesetih' (u Muzeju savremenih umetnosti) stigao u Beograd preko Italijanskog instituta za kulturu, a na preporuku italijanskog ambasadora u Jugoslaviji koji je pre godinu dana ovu postavku video u Vili Mediči u Rimu. Izložba je kod nas doputovala iz Londona, a nastavlja za Bolonju. Klaudio Abate je fotograf koji se proslavio snimajući konceptualiste.
Vaše fotografije su gotovo jedini sačuvani >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << zapis o umetničkoj sceni 70-tih ne samo rimskoj, sceni koju su obeležili studentski protesti ‘68, preispitivanja u svakom pogledu. Koje su to priče koje treba da upamtimo?
- Usled žestoke destabilizacije stablišmenta, istorija beleži da se kulturni i društveni život na zapadu menja nakon ‘68. U atmosferi razdraženosti i razgnevljenosti studenti i radnici uzvikuju parole i podižu barikade. Taj haos maestralno je prikazao Pjer Paolo Pazolini u pesmama posvećenim policajcima ubijenim u sukobu sa studentima. Tradicionalna umetnost smatrala se suvišnom, istaknut je pojam koncepta. Objekt umetnosti postaje telo, hepening, igra - sve zajedno performans. Ti trenuci promena ne mogu se ponovo oživeti, ali vremeplov postoji. To su moje fotografije.
Ostvarili ste opus koji svedoči o imenima odavno upisanim u istorije umetnosti, kao što su Janis Kunelis, Elizeo Matijači, Pino Paskali, Jozef Bojs, Roj Linhteštajn… Za šta vas to vreme vezuje?
- Pre svega za fantastično druženje i nikad kasnije doživljeno poverenje među ljudima. Bio sam mlad, ali sam im pripadao i dušom i telom. Vodili su me svuda sa sobom, dopuštali da ih snimam, nisam ništa nameštao, svi smo se ponašali spontano. Oni su znali koji je trenutak bitan, a ja kog trenutka ću da okinem. Svi bismo se kolektivno radovali kad neko nešto proda i odmah čoporativno išli da potrošimo novac. Danas, kad umetnik nešto zaradi, po pravilu to krije od drugih, zavuče se u svoj atelje i retko kad druži.
Na izloženim fotografijama nalaze se dva umetnika koji su obeležili svoje vreme. Bojs je utro put konceptualnoj umetnosti. Đorđo De Kiriko je ostao klasičar na čije se delo figurativci danas često pozivaju. Kako biste ih vi opisali kao ličnosti?
- Bojsa sam snimao više puta i svaki put sam imao utisak da se taj čovek priprema za svoj kraj. Imao je zelenkastu boju lica i smrt u pogledu. Nikad ga neću zaboraviti. De Kiriko je druga priča. Odmeren, gospodin, introvertan, nabusit. 'Zaustavio' sam ga kad je izlazio sa Venecijanskog bijenala ‘72, zamišljenog. Iza njega je Dino de Laurentis koji ga posmatra. U pozadini se nazire totalno moderna instalacija 'Zaplet' Pijetra Konzagra. De Kiriko je namrgođen, nakon što je video delo koje predstavlja mongoloide. Smatrao je da smo predaleko otišli, ali nije odbio da ga snimim. Pitao me je: 'Šta hoćeš ti Abate od mene?' - 'Hoću Vaš odraz da snimim'. - 'Pa ja sam to radio još 40-tih'… Umesto jedne sekunde koliko je beleženje njegovog odraza trebalo da traje, De Kiriko je ostao skamenjen čitavih osam minuta. Milena Marjanović
