Izvor: Politika, 11.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Voren Biti me zove u Holivud
VIŠE OD SPORTA
Kostimograf beogradskog Narodnog pozorišta Bojana Nikitović (42) priprema skice kostima za novi film oko koga će se, ponovo, okupiti najznačajniji umetnici! Tako je bilo i u filmu "Marija Antoaneta" za koji je čuveni kostimograf Italijanka Milena Kanonero i ove godine nagrađena "Oskarom".
Posle tog spektakla o Mariji Antoaneti, kćerki austrijske carice Marije Terezije, i njenom suprugu francuskom kralju Luju Šesnaestom, sada se radi o američkom filmu strave i užasa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << s radnim naslovom "Vukodlak". Već su u toku pripreme za početak snimanja u februaru u Londonu.
Bojana Nikitović, mlađa kćerka nekada istaknutog sportskog komentatora Televizije Beograd (RTS) pokojnog Dragana Nikitovića i dr Vojislave je pre "Marije Antoanete", za 17 godina staža, dobila i tri "Sterijine nagrade", dva "Zlatna ardaliona"... Stalni je član timova koji vode istaknuti reditelji: Egon Savin, Milan Karadžić, Dejan Mijač, Nebojša Bradić, Vida Ognjenović... Međutim, tek kad je svet čuo za nju kao prvog saradnika "oskarovke" Milene Kanonero, postala je opštepoznata i u otadžbini.
Kad ste upoznali Milenu Kanonero?
Znala sam za nju kad sam se upisivala na kostimografiji na Fakultetu za primenjenu umetnost u Beogradu. Ona je veoma mlada počela da radi i već na startu je imala veliki uspeh. Ovaj "Oskar" joj je treći! Sportski rečeno – izjednačila je svetski rekord, pošto je pre nje trostruki dobitnik tog priznanja bio Džejms Ašeston. Upoznale smo se 2001. u Beogradu na pripremanju kostima za film "Ljubav je slepa".
Koliko je ovaj "Oskar" i Vaš?
Jesam bila njen prvi saradnik na pripremi kostima za "Mariju Antoanetu", ali to ne znači da delim s njom i priznanje koje je isključivo ona dobila. Do "dodele" tog priznanja i meni došlo je samo zato što je u vestima kod nas to protumačeno kao da su svi učesnici u radu na tim kostimima "oskarovci", a to nije istina. Ali, nisam tužna. Naprotiv, ponosim se što sam član tima koji pobeđuje. A s Milenom Kanonero smo baš prave prijateljice.
Na primer...
Pripreme za rad na kostimima za "Antoanetu" počele su u Rimu, gde sam radila bez problema, jer Milena Kanonero tamo ima sva prava, i nastavljene snimanjem filma u Parizu, gde nisam mogla da dobijem dozvolu za rad, jer francuski sindikat štiti svoje kostimografe. Međutim, ona je želela samo mene za saradnika, pa je našla rešenje: u Parizu sam boravila o njenom trošku Milene, a zatim sam bila prijavljena kao glumica...
Da li je Kanonero znala da će dobiti"Oskara"?
Apsolutno ne. Imena dobitnika "Oskara" su najveća tajna do prozivke dobitnika! Pre toga se zna samo ko je predložen za tu nagradu, ali njih ima više, pa se desi i da neko bude prozvan, a da ne bude tu, pa mu nagradu uruče kasnije. Te večeri smo bile u sali samo zato što smo brinule o devojkama koje su nosile haljine iz filma o "Antoaneti", nominovanog za "Oskara"...
Kakvi su poznati glumci u privatnim odnosima?
Bila sam na mnogo snimanja, ima svakakvih ljudi, a na mene je najlepši utisak ostavila Anđelika Hjuston, kćerka čuvenog reditelja Džona Hjustona. Ona je potpuno opuštena, staložena, ljubazna osoba.
Na osnovu čega ste pravili kostime za taj film?
Radnja filma "Marija Antoaneta" se dešava u drugoj polovini osamnaestog veka, a fotografski aparat je izmišljen tek pre stotinak godina. Zato smo pri pravljenju kostima inspiraciju tražili u umetničkim slikama. U njima naduhnuće traže i reditelji, jer se analizom tih dela otkriva mnogo pouka...
Da li u tom filmu ima scene ubijanja kraljevskog para?
Nema. Zbog njih je, kako nas istorija uči, izbila Francuska buržoaska revolucija, i oni su 1793. osuđeni na smrt na giljotini. Film namerno nije stigao do te užasne scene, jer se zavržava padom Bastilje 1789, pošto se njegov reditelj Sofija Kopola, kćerka čuvenog reditelja Frensisa Forda Kopole, u njemu bavila ličnom sudbinom kraljice Marije Antoanete. Film se završava njenim i kraljevim odlaskom iz Versaja. Na žalost, ovaj film je kod nas prikazan samo na Festu. On nije dosadna, kostimirana drama, nego je ceo smešten u moderne okvire, s rok muzikom...
Kako je Marija Antoaneta prikazana u tom filmu?
Ona se s 15 godina udala za dve godine starijeg Luja Šesnaestog. U Versaju je živela u donjim prostorijama, kao u izlogu. To je bio brak, kao i mnogi drugi iz tog vremena, samo zbog održanje loze... Ali, ona je pokazala da ima i svoje stavove. U početku je, što je Francuze dovodilo do ludila, menjala nacionalnu modu, odbacila je korsete, uvela haljine, lepršaviji izgled žena...
Šta je od u tom filmu traženo od kostimografa?
Sofija Kopola je sjajna, pametna i hrabra mlada žena. Ona, kao i Anđelika Hjuston, ima jake porodične temelje u profesiji i privatnom životu. Kod nje nema nimalo improvizacije, tačno zna šta hoće, pa je s njom lako da se radi. Ponekad je na snimanje dolazio i njen otac, ali se nikad nije mešao. Mirno je gledao i pričao s glumcima i ostalima.
Koliko u toku snimanja ima druženja?
Bilo ih je mnogo, jer je neizbežno da se s nekim popije piće, popriča... To je, pomalo, nomadski život, pa se neko s nekim i zbliži, iako ga možda nikad više nećete videti... Za mene su svi mislili da sam Italijanka iz Rima, zato što me je dovela Milena Kanonero. Jedne večere mi je poznati američki glumac Voren Biti, u svom šarmerskom maniru, tri puta postavio jedno isto pitanje: "Kad ćeš, Bojana, da se preseliš u Holivud?" Odgovorila sam mu da će to biti kad me pozove na snimanja filma koji planira za sledeću godinu...
Da li Vas, kostimografe, kopiraju modne kuće?
Posle svakog glamuroznog filma ili posle bilo kog dobro dizajniranog tekuća moda uzima sve što joj je potrebno. To rade svi: Dolče i Gabana, Vivijen Vostvud, Luj Viton, Galijano, Gotije... Tako je bilo i posle "Marije Antoanete", kao i pre toga posle "Moje Afrike" iz koje su kostime Milene Kanonero u safari stilu preslikale gotovo sve modne kuće. Ali, tu nema ljutnje, jer i mi, kostimografi, često tražimo inspiraciju u modi...
Kako se Vi oblačite?
Osnovni uslov mi je da se osećam komotno. Zbog odlaska na teren, rada i noću i ostalog što je u prirodi mog posla najčešće imam sporstku opremu: farmerke, čizme, džemper, vindjaknu... A i kad sam svečano obučena nemam ništa glamurozno, nego i to naginje na sportsko.
A da li ste se bavili sportom?
Imam dve i po godine stariju sestru Aleksandru, koja je udata za bivšeg košarkaša Zorana Radovića. Nas dve se nismo aktivno bavile sportom, ali se kod nas u kući, možda i zbog tate, negovao sportski život. Naučila sam da skijam s tri godine, kao i moja sestra. Išle smo na more po dva meseca, pa smo više plivale nego hodale... I sad, kad god mogu, odlazim na plivanje i zimi i leti...
O čemu govori način oblačenja?
Naravno da odelo ne čini čoveka, ali prvi utisak je često, a to znam iz iskustva, najvažniji. Vrlo je važno kako ko sebe predstavlja. Nekad drugi nemaju vremena da primete da je neko, na primer, pametan, zdrav, odličan, ali samo malo nemaran.
Da li ste našli smisao života?
Vrlo je važno da se čovek bavi poslom koji voli. Takav je slučaj sa mnom i zato imam dobru osnovu za život. Naravno, ne mislim da mi je posao ceo život. Imam sina Vuka (14), prijatelje, slobodu mišljenja i kretanja, postepeno ostvarujem svoje želje...
Koje poslove prihvatate, a koje odbijate?
Odbijam ono što ugrožava mene i mog sina. Nisam, na primer, išla s Milenom Kanonero u Indiju na snimanje filma i nisam prihvatila poziv Italijana da radim kostime za TV-seriju u kojoj je glavni glumac bio Džon Vojt. Razvedena sam, pa moram da budem više uz sina, a ne samo uz posao, kad me u kući zamenjuje majka. Doduše, dođe Vuk i kod mene u Pariz, Rim, London... Otac mu je Gojko Baletić, glumac u Narodnom pozorištu. Mi smo u jako dobrim odnosima, a to je veoma značajno zbog svih nas. Nije se još oženio, a i vrlo je teško da posle mene nađe bolju... Šalim se, naravno...
[objavljeno: ]
