Izvor: Blic, 03.Jan.2009, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Volim muziku žestokog dejstva
Isidora Žebeljan
I zvanično i nezvanično kompozitor Isidora Žebeljan je stvaralac koji je u najlepšem smislu te reči obeležio 2008. Naravno, ponajpre operom „Maratonci trče počasni krug”, ali ne samo njom. I nismo samo mi ovde ti koji uviđamo i shvatamo da je Isidora Žebeljan „naj”. Možda čak i više od nas o tome govori tzv. beli svet. Između ostalog, berlinski nedeljnik „Der Freitag” objavio je, u svom izdanju od 26. decembra ove godine, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << listu deset najperspektivnijih javnih ličnosti u svetu za 2009. godinu, na kojoj se, rame uz rame, sa svetskim imenima iz raznih oblasti (kineski biznismen Cai Jiang, indijska političarka Majavati Kumari, danska ministarka ekologije Koni Hadegard, engleski vizuelni umetnik Rajan Gender...) nalazi i srpska kompozitorka i najmlađi član SANU Isidora Žebeljan.
Njena opera „Maratonci” koju je radila po narudžbini Dejvida Pauntnija direktora prestižnog svetskog festivala u Bregencu (Austrija) donela joj je dugi niz pohvala stručne javnosti u svetu, ali i naklonost publike.
Ona sama, pak, o svom pristupu muzici kaže: „Ukratko, hermetična, konzervativna muzika koja je izgubila svaku vezu s publikom polako bledi. Sada se traži muzika koja pruža čulni doživljaj. I to me raduje. Nisam se nikad priklanjala trendovima. Imala sam i imam svoj put. I uvek mi je bilo važno da znam zbog čega sam nešto uzela da radim.”
Tim putem je, veli, vode unutrašnji impulsi, porivi, stavovi. Drugi uz to neizostavno dodaju i vanredan dar, a ona skreće pažnju i na (sopstvene) principe „jer, danas se lako čovek izgubi dok je mlad”. „Živimo u vremenu kada se skoro sve relativizuje. Ne zna se šta je dobro, a šta nije. Serviraju vam se, uistinu, besmislene stvari i ne možete a da se ponekad ne zapitate da li je sa vama sve OK. Da niste možda vi u krivu? A sve je to zapravo jedna priča o carevom novom odelu. Hiperprodukcija besmisla mladog čoveka ljulja iz osnova. Mene je sačuvalo to što sam imala vrlo jasan i čvrst stav, znala sam tačno šta volim, a volim muziku koja ima ogromno čulno dejstvo.”
A muziku koju Isidora Žebeljan voli i koju piše, jasno se pokazalo, vole i cene i drugi. Nakon izvođenja opere „Maratonci” letos u Bregencu usledio je niz kritika u kojima se ističe da je to „čarobna opera koja nas uči slušanju, gledanju, smejanju”. „Njena muzika je visokog napona, puna duhovitih rešenja” („Volksblat”); „Zahtevna kompozicija, maestralnog ličnog zvučnog sveta” („Austrian Presse Agentur”); „Muziku u najboljoj operskoj tradiciji, plastičnih zvučnih slika, snažnu, duhovitu i u sadejstvu sa radnjom, sa uživanjem je izveo orkestar od 17 srpskih muzičara, pod upravom Premila Petrovića” („Neue Vorarlberger Tageszeitung”)...
Ovdašnja publika je Isidorine „Maratonce” imala prilike da čuje na prošlogodišnjem Bemusu kada je, između ostalog, taj muzički i kulturni događaj kritika okarakterisala i kao vrhunac naše najprestižnije muzičke manifestacije (Branka Radović, „Politika”).
O svojim motivima i hrabrosti da posegne za duhovitošću u operi, da čuvenu dramu Dušana Kovačevića, satkanu od upečatljivih replika, rečenica (koje bar dve trećine nacije zna napamet) pretoči u note, da interveniše i unutar likova (Bilija Pitona je preobratila u ženski lik, Ružicu Piton) Isidora Žebeljan kaže: „Od samog početka rada na toj operi htela sam da pronađem nov muzički svet za likove, da stvorim originalan, duhovit, muzički svet, a to traganje je podrazumevalo izbegavanje očekivanih rešenja. Ružicu Piton umesto Bilija Pitona uvela sam jer sam htela da imam više ženskih glasova; da to nisam učinila, Kristina bi bila jedini. A onda mi se dopala ideja da protivteža muškoj porodici Topalović bude ženska porodica. Ružica Piton je jedan dubok ženski glas. Sve je bilo još zanimljivije kada sam videla kako saradnici iz inostranstva, a potom i publika, reaguju. Tako dobro su prihvatili, razumeli i gotovo svi, kada je o saradnicima reč, govorili da je sve potpuno kao da potiče iz njihove sredine. I u tom Duškovom tekstu, koji jeste vezan za srpski mentalitet, dolazi do izražaja ono što je Pinter često navodio - najbolji tekstovi lokalne tematike zapravo su i najuniverzalniji.”
Radeći libreto za operu „Maratonci” (zajedno sa sestrom Milicom i suprugom Borisom Čičovačkim) imala je, kaže, zdušnu podršku Duška Kovačevića, a naš čuveni dramski pisac je, ne štedeći reči hvale za ovu operu, u svom karakterističnom maniru, između ostalog, rekao da ga je, eto, Isidora odvukla u operu iako je lepo u svom delu rekao šta o operi misli. („Šta sve čovek mora da radi zbog službe, čak i u operu da ide.” - „Balkanski špijun”).
Opera „Maratonci” jeste obeležila godinu za nama, ali ne treba, pri tom, zanemariti da je ona autor i vrsne muzike za pozorište ili opere „Zora D”, koja je, pre par godina takođe bila kulturni događaj prvog reda i kod nas i u Evropi. A kada je o budućnosti klasične muzike i stvaralaštva uopšte reč kompozitorka kaže: „Pozicija ne samo klasične muzike nego kulture uopšte u čitavom svetu je problematična. I to, recimo, može da se uporedi sa prilikama u pozno doba Rimskog carstva kada je postojalo vrlo malo onih koji su razumevali te stare tekstove, te je trebalo prevoditi ih na običniji jezik, pojednostavljivati ih da bi uopšte neko nešto shvatio. S druge strane, u mnogim zemljama zapadne Evrope opera je veoma popularna. Ogromna pažnja se posvećuje pravljenju operskih predstava za decu.”
Dekadencija
Nisam ljubitelj advertajzinga, ni medijske halabuke (premda to razumem), jer zahvaljujući tome prolaze užasno površne stvari, a često i dominiraju. Suštinski, to je karakteristično za dekadenciju, a mi u njoj, nažalost, živimo. No, verujem da takav način promovisanja umetnosti neće dugo trajati. Ono što sledi jeste resetovanje i pojavljivanje nove duhovnosti. Uverena sam da muzika, kao i sve ostalo što ima svoju vertikalu, svoju suštinu i vrednost - ostaje i opstaje. Ostalo će da iščili.
