Izvor: Politika, 23.Feb.2011, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Voli Bramsa i Lejdi Gagu
Sa nekim orkestrima je lako sarađivati, postoji hemija, a sa nekima se prosto to ne dogodi... – kaže zvezda koncertnih dvorana koja sutra drugi put nastupa sa Beogradskom filharmonijom
Sutra je na Kolarcu jedno veče izuzetno: sa Beogradskom filharmonijom sviraće poznata američka violinistkinja Sara Čang. Ovo je njen treći dolazak u Beograd, pomogla je Ambasada SAD, i drugi nastup sa njegovim najvećim orkestrom. Prvi susret bio je pre dve godine, u sezoni „Bulevar zvezda”. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Tada je svirala Bramsa, a sada će jednog drugog Nemca – Maksa Bruha, između dva Betovena koji su večeras takođe na programu.
Ovoga puta predstavićete nam se Bruhovim Violinskim koncertom br. 1. To delo Vas je, izgleda, davno „osvojilo”, sa šest godina svirali ste ga na audiciji u njujorškom Džulijardu?
– Ovaj koncert ima posebno mesto u mom životu, jer me je uveo u školu mojih snova. Prelep je, opojan i uzvišen, ima sve što je potrebno – tehnički je zahtevan i melodijski izuzetan, meni prija, jer ima u sebi nešto kamerno. Blizak mi je i zato što sam ga pre dve godine snimila za EMI, u kompletu sa Bramsom. Nekako mi je prirodno što je tada dirigovao Kurt Mazur, moj mentor i od koga sam puno naučila o Bramsu, tako da su svuda njegovi „otisci prstiju”.
Dugo ste bili „čudo od deteta”. Kako je živeti pod teretom te obavezujuće sintagme?
– Kada imaš osam ili devet godina, nemaš svest o veličini onoga što ti se dešava. Lako je voleti devojčicu obučenu u lepu haljinicu, a i detetu prija što je u centru pažnje. Međutim, tek sam kasnije, kao tinejdžerka i u ranim dvadesetim, postala svesna težine te etikete, koja se nikada ne gubi. Zahvalna sam što me muzičari sa kojima sam tada sarađivala nikada nisu tretirali kao dete, na sceni se uvek od mene očekivalo da sviram kao odrasla, kao profesionalac. Ponekad mi je bilo neprijatno kad me je najšira javnost na taj način prepoznavala, kada su objavljivani veliki intervjui ili kritike, a imala sam samo 12 godina. To je nešto što ostaje, ta etiketa, ne mora da znači da je loša, samo te ponekad uznemiri.
Koliko je porodica (otac violinista, majka kompozitor – oboje pedagozi) uticala na vašu karijeru?
– Jesu, uticali su (smeh).... Majka mi je kompozitor i pijanista, ali ona se nikada nije mešala previše u moj muzički razvoj. Njene primedbe su se uglavnom odnosile na to kako sam obučena i kako sam sredila stan, bavila se uglavnom stvarima kojima se mame bave. To joj je uvek bilo najvažnije, a muzika je bila sporedna. Otac mi je bio prvi profesor, počeo je da me podučava kada sam imala 4 godine, ali smo ubrzo shvatili da odnos profesor-učenik između oca i ćerke nije baš najbolja ideja i da je uzrokovala puno porodičnih rasprava (smeh). Zato me je kada sam imala šest godina prepustio iskusnoj Doroti Dilej, koja je kasnije bila moj najuticajniji profesor.
Kako vidite Vaš dalji „hod po žici”, poslužimo se nazivom koncertnog ciklusa Beogradske filharmonije koji vas dovodi ovde?
– Kako interesantan koncept! (smeh) Veoma sam zadovoljna kako se moja karijera razvija, raspored je već završen za sledeće dve godine. Radim na nekoliko potpuno neverovatnih projekata i prezadovoljna sam što sam završila sa svim debijima koji su važni za jednog solistu i da sam u mogućnosti da biram gde ću da nastupam. Sa nekim orkestrima je lako sarađivati, postoji hemija, a sa nekima se prosto to ne dogodi i sada sam potpuno ispunjena na sceni. Zatim, u planu je i dosta snimanja, posebno mi je važan CD koji ću 2012. snimiti za EMI, povodom dvadeset godina saradnje.
Živopisno govorite o svom instrumentu, o muškim i ženskim violinama, njihovim karakterima. Šta sve znači „ženska violina”?
– Neki instrument ima fin, suptilan ton, lep i nežan, a neke su energične, snažne, ponekad grube. I violina ima svoj karakter i presudno je da je usklađen sa karakterom izvođača. Dešava se da su i muzičar i instrument fantastični, ali bez te suptilne usklađenosti nema vrhunske umetnosti.
Kako izgleda kada Korejka rođena u Filadelfiji nastupi sa južnokorejskim orkestrom u Pjongjangu, prestonici one druge – Severne Koreje? Vama se to desilo...
– Iako sam rođena i odrasla u SAD, roditelji su mi Korejci i u tom duhu su vaspitavali mene i brata. To što se dešava između dve Koreje je zastrašujuće i tragično, i bila sam malo skeptična pre nego što sam otišla tamo. Bila sam mlada, desilo se to pre desetak godina. Bilo je to neobično putovanje, ali osećala sam da političari suptilno koriste muziku da bi dali šansu daljim pregovorima. Mislim da je zajednički koncert dva orkestra poslao tada jednu snažnu poruku, jer muzika na nežan način otvara mnoga vrata.
Da li ste dosad nastupali sa kineskim dirigentom Muhai Tangom?
– Jesam, nekoliko puta, poslednji put pre nekoliko godina u Portugalu. On je sjajan dirigent, istovremeno veoma zabavan, i mislim da će se odlično uklopiti sa orkestrom Beogradske filharmonije, da će to biti jedno divno partnerstvo.
A o Sari Čang koju ne znamo, onoj bez violine...
– Mnogo volim da idem u kupovinu, odlična sam u tome! Da, ima još nešto, prošle nedelje sam prvi put dobila saobraćajnu kaznu. I to za glupost – prošla sam kroz crveno. Baš sam bila uznemirena, jer sam se nadala da ako ikada prekršim pravila da će to biti nešto opasno i uzbudljivo, kao brza vožnja ili avantura. Neka dobra, dramatična priča, a ne nešto dosadno! I evo, odložila sam svoj dolazak u Beograd za jedan dan, jer sam bila na koncertu Lejdi Gage. Obožavam je!
M. Šehović
objavljeno: 24.02.2011.
