Izvor: B92, 22.Nov.2019, 16:47

Vodimo vas na film "Le Man 66: Slavna 24 sata"

Vodimo vas na film Le Man 66: Slavna 24 sata

POŠTOVANI ČITAOCI, KARTE ZA FILM SU PODELJENE! DOBITNICI ĆE BITI OBAVEŠTENI PUTEM MEJLA!

U filmu Le Man 66: Slavna 24 sata, u kojem glavne uloge tumače Met Dejmon i Kristijan Bejl, učestvovali su mnogi, među njima je i snimatelj Fedon Papamihael, koji govori o filmu, odnosu s glumcima, rediteljem, kao i o ostalim zanimljivostima koje su se dešavale na snimanju.


Imena snimatelja nisu često poznata - ali ono što oni rade nam puno znači. To >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << je slučaj i s Fedonom Papamihaelom, čiji se opus proteže tri decenije unazad i uključuje filmove od klasične komedije „Cool Runnings“ u kojoj je snimao slavlje olimpijskih vozača boba pa do drame o putovanju „Nebraske“.

„Nebrasku“ je snimio s rediteljem Aleksandrom Pejnom, njegovim najčešćim saradnikom - pored reditelja filma „Le Man ’66: Slavna 24 sata“ Džejmsa Mengolda. Papamihael je prvi put sarađivao s Džejmsom Mengoldom na klaustrofobičnom hororu „Identitet“, 2003. godine. To je bio početak lepog radnog prijateljstva, nakon kojeg su usledili priznati biografski film o Džoniju Kešu, „Hod po ivici“ (za koji je Ris Viderspun dobila Oskara), vestern „U 3 i 10 za Jumu“ i akcija u kojoj glumi Tom Kruz, „Nevine laži“.

Ako je njihov zajednički rad prkosio strogim žanrovima, ovaj, peti zajednički film produbljuje njihovo prijateljstvo još više kombinujući neverovatnu akciju na trkačkoj stazi sa intimnim trenucima ljudske drame i snažnim emocijama. U ovom iskrenom intervjuu, Papamihael govori o tome koliko je izazovno uhvatiti trenutak, o radu sa profesionalcima na vrhuncu svojih mogućnosti i radostima i opasnostima auto-trka...

Toliko dugo radiš s Džejmsom Mengoldom da Kristijan Bejl kaže kako ste kao stari bračni par na setu...

„Ha! Više smo kao braća. Toliko smo bliski da ponekad to ljudima koji nisu dovoljno upoznati sa situacijom (smeh) izgleda da se svađamo. U kreativnom pogledu se potpuno slažemo. On je veoma instinktivan, intuitivan reditelj. Veoma je brz. Na ovakvom filmu u kojem su scene trka produžene, one se sve razrađuju u procesu previzualizacije, ali mi volimo da dovedemo glumce na set i vidimo šta oni mogu da urade. A onda smo brzi. Kada glumci odu, onda on i ja ostanemo na setu pet minuta sami. Trudimo se da budemo manje restriktivni, znate? Jer najvažnija stvar u kinematografiji je da nađete taj trenutak date glumcima slobodu. Vi, kao snimatelj ne smete samo da propustite te trenutke. Na primer, Brus Dern (u Nebraski) je radio nešto i mi smo mu govorili: 'Ne misli na kameru. Samo radi to što radiš. Naći ćemomi to'. I to mu se jako svidelo. Isto je bilo i sa Kristijanom Bejlom i Metom Dejmonom. Ovo je moj treći film sa Metom (prethodna dva su The Monuments i Downsizing). I on je u neku ruku reditelj, želi da se time bavi. Uvek je pored kamere, pita šta radimo. A Kristijan očigledno glumi odmalena. Tako da su ta dva momka imala priliku da rade sa sjajnim rediteljima i snimateljima. Imaju poverenja i razumevanja kada rade sa nekim ko je kompetentan. A poverenje je najvažnija stvar za glumca.“

Šta se desi ako ne pronađeš taj trenutak o kojem si govorio? To zvuči kao veoma stresna stvar?

„Da, ali znate šta, Džejms (Mengold) je zaista sjajan sa glumcima. Prosto je jako dobar u tome. On me uvek pusti da namestim sve, ali me neće pustiti da se izvučem sa lošim snimkom, što je sjajno. Ima veoma jak osećaj za vizuelnu naraciju. On vam neće dozvoliti da napravite neki ekstravagantni kadar sa kranom, ili doli kolicima, koji sam po sebi izgleda odlično, ali ne uklapa se u priču i tempo.“

Zašto je Mengold prvo tebe zvao? Šta je video što mu se dopalo?

„To sam ga pitao kada smo se upoznali. Džim Glenon je bio njegov snimatelj ranije. Mengold mi je rekao: „Rekao sam Džimu: 'Znaš, u braku smo već jako dugo, vreme je da te prevarim'. Mislim da je samo želeo novo iskustvo. Možda nekoga ko je njegovih godina? Znate, on je isto Grk, Amerikanac grčkog porekla. Tako da smo imali nešto zajedničko: smisao za humor i kulturu, znate? Rediteljima to teško pada- Mengold je zapravo jedini reditelj koji nije takav- ljubomorni su što imate priliku da radite sa nekim sa kojim oni nemaju priliku da rade. Znate, vi imate priliku da steknete razna iskustva, da radite sa različitim rediteljima.“

Da malo proširimo ovu metaforu, tvoj odnos s Mengoldom je uvek svež jer stalno menjate žanrove, niste zaglavljeni u rutini...

„Pa, da! A ovo je bilo najbolje iskustvo do sada! Ono što nam je zajedničko je to što smo obojica tradicionalni, ali za mene je takođe važno da se moj rad ne prepozna iz filma u film. Ne volim da insistiram na svom stilu, ne namećem ga filmu. Lepo je što radimo različite žanrove - to mi je važno.“

I Bejl i Dejmon kažu da se kod Džejmsa vrlo malo stvari iz filma izbacuje?

„Jako malo. Odbacujemo jako malo stvari. Veoma je efikasno. Jer on instinktivno zna. Ali mora da vidi, znate? Kao i Skorseze, sa kojim nisam radio ali o kome sam čuo od Rodriga (Prijeta koji je snimao „Vuk sa Vol strita“ i „Tišinu“). Džejms mora sve da vidi i znaće kada nešto ne štima. Nikada mu neće promaći. To mu je prirodno. A takav sam i ja. Ja sam bio fotograf. Volim da pronalazim detalje. Morate da pomerate glumce, da ih naterate da pronađu svoj sopstveni krupni kadar, tako da ne izgleda izrežirano. Ne volim preterano stilizovane stvari. Volim široke objektive. Ako radimo krupni kadar, volim da se fizički približim. Volim da osetim okruženje, tako da još uvek možete da osetite stvari oko glumca, da ih ne izolujete, da i dalje možete da osetite stvari oko njih i njihovu okolinu.“

Pretpostavljamo da je cilj sekvenci koje prikazuju trke bio da se publika oseti kao da se nalazi u automobilu sa Bejlom?

„Apsolutno. Kao što smo u filmu Walk the Line želeli da se publika oseti kao da je na sceni sa Hoakimovim Džonom Kešom, to je bio jako sličan pristup. Želeli smo da prenesemo publiku u auto. Gledali smo filmove kao što su Grand Prix (1966). I dokumentarac o Seni, koji je fantastičan - imate osećaj da ste na stazi u bolidu. U filmu Le Man ’66: Slavna 24 sata je sve sirovo. Stavili smo Kristijana Bejla u auto koji se nalazio na veoma niskoj kamionskoj prikolici. To smo radili za sekvence u kojima vozi veoma brzo. Ponekad vozi stvarno, ali u ostalim sekvencama, ne. Tako da to izgleda stvarno zato što jeste stvarno, on zaista ide stazom 240km na sat. G sila i svetlosna interakcija je stvarna, znate? A može i da se zavrti. Sve je ovo snimljeno kamerom iz vozila. Napravili smo preko 30 trkačkih automobila. Ovo će biti zaista intenzivno iskustvo za publiku; zaista će se osećati kao da su u tom automobilu.“

Da li si ti lično morao da prođeš stazom tom brzinom da bi se pripremio za film, da vidiš kakav je osećaj?

„Naravno. A na setu smo u pratećim vozilima. Imamo posebno napravljene automobile- imali smo jedan koji smo zvali Frankenštajn a koji je, u suštini, trkački auto, ali sa ramom na koji se mogu montirati kamere. Imali smo Porše Kajen koji je imao neku vrstu lifta pa ste mogli da pomerate kameru gore-dole. Ne možete koristiti tradicionalni auto za snimanje koji ima kran jer bi se pri skretanju prevrnuo, a i ne možete da kontrolišete kran jer se krećete veoma brzo. Tako da, testirate granice.“

Zanimljivo je da, pored sve te brzine, ovaj film ima lakoću dodira koja bi mogla da iznenadi publiku, zar ne?

„Da, jer tu se Džejms ističe - u radu sa likovima. Ekipa je neverovatna. Metov i Kristijanov odnos me podseća na Buča Kesidija i Sandensa Kida, što takođe nije komedija, ali je smešan kada ga gledate. Ima te divne hemije između njih dvojice. Isto kao što je moja majka volela svaki film sa Robertom Redfordom i Polom Njumanom. Met i Kristijan su sjajni zajedno.“

Ti si veliki ljubitelj moto-trka, ali da li ti je rad na ovom filmu probudio neko novo razumevanje za opasnost koju je ovaj sport nosio šezdesetih?

„Jedne godine su izgubili dva, ili tri vozača, ali svake godine bi gubili po jednog sigurno. Malo se promenilo nakon Senine smrti - uveli su nova pravila za automobile i kaveze, jer su ranije ljudi sedeli u tim cevima, znate? Tako da je to puno toga promenilo. Bavimo se i time u ovom filmu. Znate, Enco Ferari je bio borbeni pilot u Prvom svetskom ratu - onaj crni pastuv na Ferarijevom logou je sa aviona jednog od najpoznatijih italijanskih borbenih pilota. Enco je bio fasciniran njime. Ti tipovi su, kada se rat završio, počeli da se bave trkama - ti ludi borbeni piloti koji su imali slične šanse da prežive. To su radili.“

Da li ćeš ponovo raditi sa Mengoldom?

„O da. Mengold je perfekcionista. Uključen je u svaki aspekt filma. Zato su njegovi filmovi posebni. Mnogi reditelji to ne rade, pređu na druge stvari, nešto drugo im odvuče pažnju. Ali Mengold je čist perfekcionista i meni se to dopada.“

Nastavak na B92...






Pročitaj ovu vest iz drugih izvora

Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta B92. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta B92. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.