Izvor: Blic, 11.Mar.2012, 18:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vlastimir - Đuza Stojiljković, glumac: "Pozorišta su ispod ivice egzistencije"
Nema velikih priča bez malih ljudi - rekao je Vlastimir - Đuza Stojiljković, proslavljeni glumac koji je nedavno svojim brojnim priznanjima pridodao i nagradu „Joakim Vujić” za „izuzetan doprinos razvoju pozorišta Srbije”. A sa predstavama u kojima igra samo u poslednjih mesec dana pet puta je gostovao na scenama u regionu.
Razgovor sa glumačkom legendom rađen je jednog nedavnog sunčanog prepodneva u kafiću „Mala Vltava” nadomak njegovog doma. Duhovit, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << vedar, sradačan sa puno topline govorio je o raznim ljudima, događajima, stvarima. Ističe, između ostalog, da je 10. marta u Ateljeu 212 jubilarna 50. predstava „Gospoda Glembajevi” Miroslava Krleže u režiji Jagoša Markovića.
- Godinu dana je od premijere, a mi igramo pedesetu! Sale uvek pune, aplauza kolko 'oćeš, nagrade, gostovanja" - naglašava Đuza.
Na konstataciju da je Statueta Joakima Vujića samo jedna od nagrada u nizu koje je dobio za životno delo, šaleći se, prokomentarisao je:
- Ma, nemam pojma. Odavno su krenuli s tim "za životno delo", vidim merače oni mene da me pošalju" tamo" Pa, kažem, čekaj, polako...
Šta vam znače nagrade?
- Podsticaj da ono što ste radili nije zalud. Lepo je kad čovek vidi da se ipak vodi računa o tome šta i kako čovek radi. Pogotovo sada kada je situacija sa pozorištem strašna jer su dovedena ispod ivice egzistencije. U Ateljeu nema para ni za jednu jedinu novu predstavu" Ne znam kako uopšte neko može, s kojim pravom da dovede u pitanje opstanak pozorišta. Strašno.
U punoj ste formi, igrate na raznim scenama"
- U prošloj sezoni imao sam pet premijera, mnogo" igram šest naslova, odnosno šest predstava i, zanimljivo, nijedna nema pauzu.
Tako je pala i duhovita primedba „ko gura Đuzu”?
- Uh tu je bilo smeha kolko 'oćeš. To Cile Ilić jednom u bifeu, već kako u bifeu biva, rekao pa dobro ovaj, dobro onaj"al ko bre gura ovog Đuzu. I, eto, ostade da se citira.
Bila je vrlo simpatična vaša opaska na sopstveni račun kada ste dobili ulogu u „Ocu na službenom putu", rekli ste: „Ja mislio treba im dobar glumac, a njima treba mator čovek..."
- "da igra dete. Pa onda kažem, dobro postoji i to da čovek u starosti podetinji. No, šalu na stranu, to je dobro rađena, dobro smišljena predstava... ja kao mator pričam šta se dešavalo a tako je i u romanu i komadu koji je Sidran napisao pre scenarija za čuveni Kusturičin film. Kad smo radili predstavu, pita me Frljić, odličan reditelj, pamtim li ta vremena. A jesu bila pasja. Kažem, imao sam osamnaest godina i u to vreme išao u Višu tehničku školu, a boravio u studentskom domu u Dalmatinskoj. Bilo nas je dosta u jednoj sobi, družili smo se, pevali, zezali se. Jednog jutra ustanem i vidim četiri kreveta prazna. Pitam gde su, šta su" Vidim, ne smeš ni da pitaš, a njih noću odveli. Nisam ni znao da su oni imali neke sastanke, nešto za Staljina a očigledno su imali nekog, što bi danas rekli, insajdera. Te tako dođoše, tačno su znali ko je u kom krevetu, i pokupiše ih. Ja u čudu, bili smo nerazdvojni. Mene nisu dirali. Mesecima nismo znali šta je sa njima. Strašno. Pa je onda došlo neko drugo vreme, pa treće"
Reklo bi se da ide sve nabolje, ali" nekad i ne ide.
Današnje vreme?
- Sve je toliko neshvatljivo, toliko sumnjivo" Nisam siguran da i ovi koji vode ovu zemlju znaju kuda idemo, šta nas čeka" Živimo u društvu u kome su iz temelja poljuljane elementarne ljudske vrednosti, a iz toga svakakvo zlo može da se izrodi. Krupna pitanja, teške teme.
Vratimo se pozorištu, nedavno ste s „Elijahovom stolicom” (I. Štiks, B. Liješević, Jugoslovensko dramsko pozorište) gostovali u Ljubljani"
- Sjajno je prošlo. Ovacije. Gde god igramo tu predstavu, to su dugi aplauzi, oduševljenje! Pa, nije džabe dobila Gran pri Bitefa.
Kad se osvrnete, pogledate na bogatu karijeru, godine, uloge"
- Kao da je sve to proletelo u trenu. Velika mi je satisfakcija da sam bez sračunate namere da to uradim ipak uspeo da opravdam trajanje. Glumac traje dok je živ. Nije fudbal il’ balet, pa da vas godine sprečavaju. Glumci imaju tu povlasticu da sa godinama dobijaju na kvalitetu.
Radili ste dosta i na televiziji, serija „Pozorište u kući”, odnosno uloga Rođe, vas je obeležila"
- Pamte se te stare serije, repriziraju i dan-danas. A prve kritike za „Pozorište u kući” su bile očajne, sasekli su nas, rekli su da je malograđanština, da je bezvredno. A to je ljudska priča, slika života našeg malog čoveka. Nema velikih priča bez malih ljudi. Sad kažu da je bila vrhunska. Ali, mislim da se nekada daleko ozbiljnije radimo. TV drama je bila institucija, radio drama takođe. O pozorištu se vodilo računa. Jer, pozorište je neophodno! Ima taj nezamenljivi direktan, autentičan kontakt. Svaka predstava određene večeri je takva kakva nikada više neće biti. Svako izvođenje ima svoj ekskluzivitet.
.jpg)
