Izvor: Politika, 19.Dec.2009, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vlast je još bahata prema građanima
Moramo da sredimo svoju kuću, ne zbog Evrope, nego zbog nas. Naši zakoni ne bi trebalo da se menjaju samo zato jer to Evropa zahteva, već da bi nama bilo bolje. Moramo mnogo toga da renoviramo jer naša kuća zahteva detaljno čišćenje i spremanje
Glumica Mirjana Karanović ovogodišnja je dobitnica nagrade „Konstantin Obradović” koju dodeljuje Beogradski centar za ljudska prava za unapređenje kulture ljudskih prava. Žiri, u sastavu Vesna Pešić, Vojin Dimitrijević >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i Filip David, nagradio je dramsku umetnicu zato što je „uporno i dosledno doprinosila podizanju kulture ljudskih prava u Srbiji i celom regionu”.
„Ona to čini tako što na ubedljiv i emotivan način tumači likove žena koje su ljudska mržnja i ravnodušnost teško oštetile, i kao građanka se ne ustručava da izađe iz svoje profesije i da se javnom rečju založi za poboljšanje društva u kome živi”, istakla je Vesna Pešić, članica žirija za dodelu nagrade.
– Da bi čovek shvatio sebe mora da se vrati u detinjstvo – istakla je, između ostalog, Mirjana Karanović zahvaljujući na nagradi, a u intervju za „Politiku” dodaje:
– Odrastala sam u drugačijem društvu, osećala sam se sigurno i zaštićeno. Bilo je to društvo stabilnih vrednosti, u kojem se znala razlika između dobrog i lošeg i da postoji neko ko će se zalagati za moralne vrednosti. Dovoljno sam odrasla da znam da to društvo nije bilo idealno i da su se ljudska prava i te kako kršila. Čini mi se da je danas situacija gora jer imam utisak da su u glavama ljudi nastali haos i anarhija i da ne znamo koju moralnu vertikalu treba da sledimo. Funkcionišemo svako za sebe. Jedni to smatraju tekovinom demokratije, a drugi zbog toga demokratiju stavljaju na crnu listu.
Društvo a i vlast često zloupotrebljavaju demokratiju?
Demokratija je mogućnost, polje u kojem nema tradicionalnih zabrana. Međutim, moramo da izgradimo nova pravila, a ne samo da rušimo stara. O mnogim društvenim grupama kod nas se nije govorilo, kao ni o pojavama poput nasilja u porodici ili zlostavljanju dece. Smatrali smo da to ne postoji kod nas, o tome se nije govorilo, ostajalo je iza zatvorenih vrata. Danas sam svesna svih tih pojava u društvu, svesna sam problema i zato ne odbijam poziv da pružim podršku ljudima koji pokušavaju da nešto promene. Zato je najviše odjeknula moja podrška gej i lezbijskoj populaciji.
Koji su bili Vaši lični motivi da podržite „Povorku ponosa”?
Znam da moje moći nisu velike. To koliko ja mogu da menjam ovaj svet je malo i nedovoljno da bi se on za moga života drastično promenio. Ali mogu da nastojim. Ne bih želela da moje život prođe u tome da kažem – mene se to ne tiče. Sebi jesam važna, ali ne tako da zatvaram oči pred onim što me okružuje. Od početka devedesetih do danas, moja aktivnost motivisana je samo time što se borim za ljude koji su mi dragi. Na tome ne pravim karijeru, kao što ni devedesetih nisam gradila karijeru na protivljenju ratu i nasilju. U sebi nosim osećanja prema drugim ljudima i uvek se pitam kako se osećaju u nekim situacijama, kako reaguju, kako razmišljaju. Imam prijatelje koji žive u strahu da se o njima ne sazna da su gej i saosećam s njima. Ne želim da živim u društvu u kojem se neko boji da će biti kažnjen zato što je drugačiji jer je to fašizam. Ljudi treba da budu to što osećaju jer su samo tako srećni i zadovoljni.
Zašto naša sredina još nije spremna za „Povorku ponosa”?
„Povorka ponosa” je za mnoge bila pretnja, čin ugrožavanja ili mogućnost da nešto izgube. Mnogi misle da su tradicionalne vrednosti, poput porodice i crkve, jedino dobro što je ostalo, što je sigurno i stabilno, ali nije tako. Na ovom podneblju, sistemi i stranke se često menjaju, pa nema vizije kako da društvo unapredi sebe i prihvati potrebe pojedinaca.
Država, čini se, ostaje po strani u takvim problematičnim situacijama?
Moj stav nije pragmatičan, već je emotivan. Užasnuta sam činjenicom da je toliko nasilja u mom okruženju. Kao i svi građani očekujem da budem zaštićena i od odgovornih ljudi koji imaju sredstva i moć očekujem da reaguju. Razumem probleme koje država ima. Međutim, nije dovoljno menjati samo ekonomski sistem, već je potrebno unapređivati duhovnu sferu i kulturu ponašanja. Pogrešno je misliti da ćemo sutra kada budemo imali bolje plate biti kulturni i pristojni. Živeli smo u iluziji da će odlaskom Miloševića s vlasti biti bolje, da će prošlost ostati za nama i da ćemo živeti u boljoj budućnosti. Ta budućnost je postala opterećena tragovima i posledicama prošlosti. Trebalo je da očekujemo da će klinci, koji su devedesetih godina trpeli frustracije, izrasti u osobe koje će isijavati još veću netrpeljivost i širiti govor mržnje. Potrebna nam je izgradnja novih duhovnih i moralnih vrednosti jer se porodica, crkva ili sistem obrazovanja drže starih pravila koja više ne funkcionišu.
Kakav je odnos vlasti prema građanima?
Vlast je i dalje bahata prema građanima i još ne postoji strah od posledica lošeg upravljanja državom. Političari ne odgovaraju za svoje postupke, a zadržavaju svoje uticajne sfere. Ljudi s pravom imaju utisak da sve vlasti liče jedna na drugu i da se ništa ne menja. I dalje zavisimo od ideja pojedinaca i njihovog entuzijazma. Ne vidimo sigurnost da bi neko mogao da nam obezbedi stabilniju budućnost, da stvari postavi na svoje mesto i napravi red. Bili smo preveliki optimisti.
Ali Vi ste i dalje optimista, imate veru u ljude?
Da ne verujem u ljude, ne bih radila sve što radim. Vaspitana sam tako da verujem da su ljudi dobri. S takvim parametrima odrastanja verujete da se svet može poboljšati i da je potrebna pozitivna energija. Međutim, devedesete su donele veliko razočarenje jer su nama manipulisali. Nismo razumeli zašto nam se sve to dešava i ko je za to odgovoran. Nismo bili racionalni jer je bilo suviše emocije, straha, panike i haosa. Takvo stanje duha je ostalo do danas. Sada nemamo ratove, ali imamo eskalaciju nasilja.
Postigli smo, makar, viznu liberalizaciju i nazire se put ka Evropskoj uniji. Koliko smo kao narod spremni za evropske vrednosti?
Biću presrećna kada postanemo deo Evropske unije, ali nije potrebno da ka tome žurimo. Moramo da sredimo svoju kuću, ne zbog Evrope, nego zbog nas. Naši zakoni ne bi trebalo da se menjaju samo zato jer to Evropa zahteva, već da bi nama bilo bolje. Moramo mnogo toga da renoviramo jer naša kuća zahteva detaljno čišćenje i spremanje. Treba da radimo na sebi, da donosimo zakone i poštujemo ih.
Čime niste zadovoljni u Zakonu o kulturi koji nas očekuje?
Novi zakon o kulturi neće mnogo promeniti jer niko nema petlju da sprovedi suštinske promene. Što se pozorišta i angažmana glumaca tiče, prema novom zaklonu može se deseti da se trogodišnji ugovor ne produže samo na osnovu ličnih razloga. Može se desiti da se glumac zameri upravniku, pa mu on neće produžiti ugovor. Trebalo bi praviti trogodišnji repertoar u pozorištima i kada potpisujete ugovor da znate u kojim predstava igrate, koje likove igrate i s kim radite. Mnogi glumci danas igraju u nekoliko pozorišta, što razumem jer treba otplatiti kredite, izdržavati porodicu i školovati decu. Mislila sam da će novim zakonom to biti regulisano, ali neće. Nadala sam se da će novim zakonom glumci biti zadovoljni platom u jednom pozorištu, a ne da tezgare do iznemoglosti.
U filmovima „Tamo i ovde” i „Čekaj me, ja sigurno neću doći” tumačili ste smele žene koje bez obzira na godine u kojima su nisu izgubile emotivnu smelost?
U filmu „Čekaj me”, moj lik se naslanja na galeriju likova koji su promašili objekte svojih želja, a ne usuđuju se da otvore oči i vide ko su. Lik koji igram je primer šta će u budućnosti biti s današnjim mladima ukoliko se ne osveste i ne budu iskreni da znaju šta žele u životu, a ne da kada život već prođe svojim odlukama donesu mnogo bola sebi i ljudima oko sebe. Ako neke odluke ne donesemo na vreme mnogo života biva uništeno. Potrebno je da budemo hrabri prema sebi, da sebi priznamo neke stvari, a ne da budemo oportunisti i kukavice.
Strahujete li da da ćete i ubuduće tumačiti fah uloge, likove majki i žena u pedesetim godina?
Uvek sam igrala fah uloge, ali sam uspevala da se iščupam iz klišea. Kada smo završili snimanje „Oca na službenom putu”, Emir Kusturica mi je rekao: „To je bio samo lik majke, a ti si od toga napravila ulogu”. Tada sam imala 25 godina, nisam bila toliko analitična u građenju lika, ali sam osećala potrebu da individualizujem tip junaka. Do sada sam dobijala teške karakterne uloge jer svojim izgledom i energijom znam da ih iznesem. Lik majke uvek nose veliki emotivni teret, bilo da je komična kao u „Gospođi ministarki” ili tragična kao u „Petrijinom vencu”. Zato se trudim da to budu osobe koje nisu samo majke, već su ličnosti za sebe. Sada, u mojim pedesetim, trudim se da te likove iznesem svojom posebnošću, ne praveći od njih karikature.
Ivan Aranđelović
--------------------------------------------------------------------
Bradić nije osoba za ministra kulture
Kako ocenjujete dosadašnji rad ministra Nebojše Bradića?
Ne slažem se da se ministarstva dele prema stranačkim članskim kartama i smatram da Bradić nije osoba koja bi trebalo da bude ministar kulture. On može da bude upravnik pozorišta, ali ne i ministar jer ne zrači entuzijazmom. Prilično činovnički se ponaša u vladi, a u oblastima kulture, sporta i obrazovanja su potrebne osobe koje zrače kreativnom energijom i prodornošću. Za kulturu nikada nema dovoljno novca, kultura se uvek gura u stranu, pa nam je potreban ministar koji će da se bori za svoj resor, a ne da se samo slaže sa odlukama ministarstava finansija i ekonomije. Sve u vezi sa Zakonom o informisanju, pa i kulturi, Bradić je odradio činovnički i birokratski.
[objavljeno: 20/12/2009]
.jpg)
