Izvor: Večernje novosti, 07.Dec.2012, 22:17   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Vladeta Janković: Domaćini u evropskoj kulturi

KAO svoj lični beočug u dugačkom lancu naše književnosti, Vladeta Janković priložio je knjigu ogleda i kritika o srpskim piscima. Janković se tako, posle više od decenije diplomatskog posla na mestu ambasadora naše zemlje u Velikoj Britaniji i Vatikanu, i zvanično vratio na svoje beogradske književne poslove.Knjiga "Beočug", objavljena u "Plavom kolu" SKZ, objedinila je izabrane članke, rasprave i oglede koje je pisao i objavljivao u rasponu od tridesetak godina. Tekstovi su o Lazi >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Kostiću, Stevanu Sremcu, Milanu Kašaninu, Živoradu Stojkoviću, Borislavu Mihajloviću Mihizu, Borislavu Pekiću, Dragoslavu Mihailoviću, Živojinu Pavloviću, Jovanu Hristiću i Ljubomiru Simoviću.Dugogodišnji profesor opšte književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, koji se posebno bavio antičkom književnošću i istorijom evropske drame, knjigom "Beočug" pokazuje kako je pronicljiv, obavešten i analitičan kada posmatra srpsku književnost. Sklopio je ovaj izbor, kako kaže, sa namerom da pokaže kako srpska književnost ima neke kontinuitete, da počiva na određenim tradicionalnim temeljima. KNJIŽEVNOST KAO KISEONIK * KAKO ste tokom godina koje ste proveli u diplomatiji, nalazili prostora za bavljenje književnošću? - Ambasadorski posao u stvari se najvećim delom sastoji od čitanja, s tim što lektiru čine uglavnom novine, depeše, bilteni, izveštaji, analize, komentari i slične dosadne efemeralije. U takvim okolnostima, književnost ima efekat kiseonika. Ono što mi je u profesorskoj inkarnaciji bila profesionalna obaveza, po prelasku u diplomatiju odjednom se pretvorilo u odmor i osveženje.- Naglasak je na izvesnoj konzervativnoj, tradicionalističkoj, akademski pozitivističkoj boji naše književnosti odnosno pisaca koje sam uvrstio u izbor svojih ogleda - kaže Janković, kod koga reč "konzervativan" nema ono značenje koje kod nas preovlađuje, već označava onog koji se zalaže za vrednosti koje treba očuvati i ono na čemu se zasniva književna, kulturna i nacionalna tradicija.* Da li su pisci sabrani u knjizi "Beočug", one karike na kojima se naša književnost drži do danas, i koje nas vezuju za evropsku?- Te pisce, čini mi se, povezuje pre svega ugao iz kojeg se u ovoj prilici na njih gleda, a taj ugao je izrazito, i svesno, tradicionalistički. Osim što su, svaki na svoj način, obeležili srpsku književnost, oni su i prirodni izdanci evropske tradicije otprilike u meri u kojoj to važi za srpsku kulturu u celini.* Može li da se kaže da je i književnost "kantar Srbije", pa ako stvari u zemlji, ekonomski ili politički, stoje loše, da se to vidi i po njoj?- Mislim da ne može, jer verujem da je ovde na delu svojevrstan paradoks. Mnoge umetnosti (a posebno pozorište, slikarstvo i muzika) u vremenima političkih ili ekonomskih pritisaka kao da procvetaju, što može biti vid samozaštite, oduška, ali i poseban oblik otpora. Inače, važi opšta istina da, kada je književnost u pitanju, odsustvo političkih sloboda umrtvljuje prozu, ali daje utoliko jači impuls pesničkom stvaralaštvu - očevidno zato što je tu izraz posredniji i pravo značenje teže dokučivo.* U tekstu o Lazi Kostiću čitamo o njegovom dobu previranja i silovitih zaokreta u politici, nauci i umetnosti. Živimo li u sličnom dobu?- U doba Kostićevih "zanosa i prkosa" Srbija je u svakom pogledu bila na usponu, a previranja su vodila u visine. Danas, u vreme nacionalnih poraza i poniženja, opšteg nazadovanja i rasula, siloviti zaokreti ustupili su mesto nekoj vrsti tihog truljenja.* Da li je javnost od srpskih pisaca i pesnika, više nego od ostalih umetnika, uvek očekivala da spremno odgovore potrebama svojih epoha, da na željeni način spoje rodoljublje i vrednosti evropske kulture?- Tako je bivalo, i biva, u zdravim sredinama i dobrim vremenima, dok je u nezdravim i lošim prilikama, kakve su danas naše, javnost samo svedok da se ta dva pojma odnekud ljuto sukobljavaju i zapravo počinju da se međusobno isključuju.* Čitamo o Sremcu kao o nacionalisti u dobrom i izvornom smislu reči, o piscu koji je imao sposobnost da se ljudska lepota, umesto da je po svaku cenu svojatamo za sunarodnike, vidi i u pripadniku druge, čak i neprijateljske nacije. Nedostaje li nam danas ta vrsta moralne "gospodske čvrstine"?- Upravo je Sremac, kojeg je skerlićevska levičarska kritika kidala na komade samo zato što je bio konzervativac i nacionalista, svojim delom pokazivao da su gospoda uvek gospoda, a da rđe uvek i svuda ostaju rđe, koje god da su veroispovesti ili porekla. Tako su među njegovim najlepšim likovima Turčin Ibiš-aga, Jevrejin Moša Abenšaam ili Cincarin Kir Geras, a neki od najmanje simpatičnih upravo srpski, posebno brđanski, prostaci i arivisti. Sremac je, kao svaki pravi rodoljub, tradicionalista i moralista, svoj narod toliko voleo da mu je nedostatke teško praštao, ali mu ni to kod onovremenih mondijalista nije mnogo pomoglo. Podozrevam da bi Sremac, da je pisao u naše vreme, kod kritičara "druge Srbije" prolazio još gore nego kod Skerlića i da bi ga ovi proglasili u najmanju ruku klerofašistom.POSETA PAPE * KOJE su šanse da papa Benedikt 16. dođe u Srbiju povodom obeležavanja 1700. godišnjice potpisivanja Milanskog edikta, i od čega to zavisi? - Po mom najboljem saznanju - sada nikakve. Državni poziv je postojao, ali papa, koji nije samo šef države već pre svega verski poglavar, još nikada nije posetio zemlju iz koje nije imao i poziv najveće verske zajednice. Kada će se, i hoće li se uopšte, poseta rimskog pontifeksa Srbiji ostvariti zavisiće isključivo od procene koju o zrelosti trenutka bude imala Pravoslavna crkva, i to ne samo naša. * Kako tumačite vest da je papa pre nekoliko dana otvorio nalog na "Tviteru" i da će od 12. decembra biti aktivan na ovoj društvenoj mreži? - Kao samo još jedan dokaz da Rimokatolička crkva, takoreći pojam za tradicionalizam, konzervativnost i negovanje kontinuiteta, ume da uhvati korak sa svakim vremenom.* Inspirativan je ogled o Kašaninu i njegovom doprinosu slamanju okoštalih tumačenja i mitova o srpskim piscima, rušenju predrasuda. Da li savremena književna kritika ima takvu hrabrost?- Za takav poduhvat hrabrosti bi se našlo na pretek, ali bi kašaninovsko znanje i inventivnost bili donekle deficitarni. Ipak, ozbiljno govoreći, predrasude sa kojima se u knjizi "Sudbine i ljudi" obračunavao Milan Kašanin velikom većinom su bile ideološkog porekla i proizvod komunističke uskogrudosti. Stiče se utisak da se i danas u valorizaciji književnog nasleđa, iz srodnih pobuda, od strane odrođenih ignoranata proizvode nove predrasude i proskribuju nacionalno svesni pisci.* Nismo, po Kašaninovim rečima, "tražeći izlaz na svetsku scenu sejali samo kosti; sejali smo i misli". Kako smo onda došli do toga da se osećamo kao nezvani gost u evropskoj kući i njenoj kulturnoj vertikali?- Izbor tekstova koji čine moju knjigu, u svem njenom akademskom konzervativizmu, dobrim delom je i sačinjen sa idejom da pokaže kako nemamo nikakvog razloga, i da nipošto sebi ne treba da dozvolimo, da se tako osećamo u kući u kojoj smo i sami domaćini. U evropskoj kulturi mi nismo nametljivci i skorojevići, nego starosedeoci i baštinici starog gospodstva, kao što zna svako ko je prošao putem od Hilandara do Sent Andreje. Status kandidata, pa ni samo članstvo u Evropskoj uniji nisu ulaznica u evropsku kulturnu tradiciju.* Kažete da se Pekić izdvajao od našeg mentaliteta koji uvek teži preterivanju i preuveličavanju stvarnog stanja, kakvo god da je ono. Po čemu je još on redak primer srpske književnosti?- Pre svega po izvesnoj duhovnoj otmenosti, koja se ogleda u mirnoj samosvesti, ironičnom pogledu na svet i finom osećanju humora, uključujući i onaj na sopstveni račun. Ali svakako i po humanističkoj veri u erudiciju i neviđenoj radnoj energiji.* Govoreći o velikoj vrednosti dela Dragoslava Mihailovića, navodite na jednom mestu tvrdnju "da se u našem književnom podneblju talenti javljaju često, ali da se, odnekud, ne drže". Zašto je to tako?- Najviše zbog odsustva upravo nabrojanih osobina koje su odlikovale Pekića. Samoljublje i grčevita glad za afirmacijom i publicitetom često čine da našim mladim piscima lako "ulazi voda u uši". Otuda toliko odličnih debitantskih knjiga kojima slede osrednja i zbrzana dela, nastala iz nestrpljenja i po cenu fatalnog mamuzanja nesazrelog dara.

Nastavak na Večernje novosti...