Izvor: Politika, 29.Apr.2011, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vizantijske igrarije
Na početku svog bavljenja slikarstvom Bata je pokazao veliku sklonost prema dubokim, mutnim bunarima izraza. Tek što je prhnuo kao slikar, a već se vezao za dvojicu ludaka evropskog slikarstva, za Greka i Rembranta: Svetlost i Duh. Odjednom je iz nekih dubina izronio Kurbinovac zvani Nebo
Jedan telefonski razgovor sa Batom od desetak minuta,pre dve nedelje,bio je neka vrsta ohrabrenja, govorio je tiho ali razgovetno, glasom punim pažnje, velikodušnosti i još sa nekom toplom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zahvalnošću. Kao da mu mi nešto darujemo aon samo nešto prima. Završio je razgovor sa obećanjem da ćemo se uskoro videti u Beogradu ili Skoplju. Sada mi je jasno koliko mi je bilo stalo da u to poverujem. Zato mi je sada, očigledno,još teže da se naviknem na to da se od Bate opraštam.
Više od pet decenija druženja sa Batom i Ljubinkom odabrao sam jednenoćiu njihovom pariskom ateljeu daleke 1978 godine kada smo čitali deo „Bata Mihajlović“iz eseja „Živa Vizantija“.
Izvanredno slikarstvo Bate Mihajlovića ostalo je, nažalost, rasuto po evropskim i belosvetskim kolekcijama. Tako nam postaje manje pristupačna njegova monumentalna suština. Iza ovog duha izrazito moderne građe postoji jedna izuzetna moć brzog premošćavanja velikih prostora prošlosti i sadašnjosti, respekt prasuštine udružen sa neodoljivom naklonošću ka sadašnjem, neponovljivom trenutku. To je izobilje izdašnosti koje simpatička svojstva slikarstva rasprostire jednako u vremenu i prostoru, ne napuštajući pri tome koncentrisani prostor ljudskosti.
Bati je izgleda urođen osećaj za krupne suštine, za bitne armature, za sudbinska događanja. Otuda njegova sposobnost za ritam i izražavanje u širokim slikarskim ritmovima. Od samih početaka njegovo slikarstvo bilo je obeleženo jedrinom kao nekom prvom ličnom artikulacijom koja je neminovno i najprirodnije postajala srodna artikulacija slikarske forme. Vrlo obilan registar unutar jako određene mase, od samih početaka njegovog slikarstva, bio je neka vrsta bogatog žuborenja, valovito zapljuskivanje osećajnih impulsa opšteg i namah prepoznatljivog gesta. Nikada prateći dekor.
Veoma čudan, izuzetno svojstven način druženja sa prošlošću koji vezuje Batino slikarstvo sa kulturom minulih vremena, objašnjiv je posebnim struktuiranjem njegovog bića. Batu odlikuje neverovatno brza intuicija, preka inteligencijakoja gotovonaopačke jaše Pegaza toliko ćudljivog, da je skoro na granici grotesknog. Da bi neki čin slikarskog delanja imao smisao, Bata ga pušta da procuri niz vlastitu ruku, ali na način na koji se pušta ili zatvara slavina. To je za dlaku udaljeno od dečije obesti. Kada se poigra sa tim činom, toliko svojstvenim najhrabrijima u stoleću, on odvrće slavinu do kraja, tako da u tom ludilu zaboravlja sve početke, naravno i početak svoje destruktivne igrarije. Upravo se tada rađa tragični ambis njegovog slikarstva, koji nam izgleda još opasniji zbog neke neobjašnjive prisutnosti reda razaranja.
Izgleda po tome da je njegova prokazana ljubav prema Vizantiji paradoksalna, ako ne i lažna. Ako je Vizantija red, hijerarhija reda nad neredom, otkuda toliko bogohulne ljubavi u njegovom slikarstvu?Iznova stižemo do velikog Kurbinovca. Na početku svog bavljenja slikarstvom Bata je pokazao veliku sklonost prema dubokim, mutnim bunarima izraza. Tek što je prhnuo kao slikar, a već se vezao za dvojicu ludaka evropskog slikarstva, za Greka i Rembranta: Svetlost i Duh, opsesija unutarnjim, organski komentar u univerzumu, vanškolska stvarnost za usamljenike. Odjednom je iz nekih dubina izronio Kurbinovac zvani Nebo. Gestova odmerenih i kontrolisanih, uzdržane koreografske poze, boja izabranih na dodirnim tačkama spektra. Taj slikar majušne bazilike u divljini slikao je haos anđeoskom mirnoćom, etikom matematičkog beznađa, optikom kristalnih oblika lake čitljivosti, povrh toga simboličnih, gotovo izmišljenih figura. Povratak Bate tom svetu izgleda da je povratak za čitavo jedno slikarstvo. Velika globala njegove slike u kojoj se muzičkom istrajnošću probijaju sekunde, minuti, čitav život unutrašnje svetlosti, pulsacije i grčeve kojima ne treba vremena da bi bili prevođeni, postaje sve više globala kojoj se slikarstvo, brže ili sporije, ali uvek iznova vraća kao svom prostoru življenja, mada zasada nije još dobilo svoj hram, makar i u takvoj divljini,
Batino slikarstvo obnavlja Kurbinovski paradoks u novom prostoru i vremenu, obnavlja monumentalnost u duhu, kome je zatim stvarni prostor toliko prilagodljiv, da se može stvoriti i tamo gde ga svako drugi veoma teško vidi. Batino slikarstvo većtraje na taj neprikosnoveni način.
Gligor Čemerski
objavljeno: 30.04.2011.
