Izvor: Vostok.rs, 10.Nov.2011, 11:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Visocki i Šemjakin: Dvostruki portret
10.11.2011. -
Mihail Šemjakin. Ilustracije za stihove i pesme Vladimira Visockog. Izložba pod takvim nazivom postavljena u prestoničkom Muzeju likovnih umetnosti – u suštini je originalna pratnja upravo izdatoj knjizi Dve sudbine.
Šemjakin i Visocki. Obojica su postali figure ruske kulture još u sovjetsko vreme: idoli generacije, buntovnici koji su bacili izazov vlasti.
Veliki pesnik i umetnik... Tekstovi pesama jednog i crteži drugog koji čine zbirku >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << Dve sudbine u suštini su stvorili dvosturki portret. 42 ilustracije – po broju godina koje je proživeo Vladimir Visocki. Upravo toliko ih je napravio Mihail Šemjakin, čije je prijateljstvo sa pesnikom i kantautorom postalo primer ne samo duševnog kontakta, već i plodotvorne saradnje.
Oni su se upoznali u Francuskoj 1974. godine. Visocki, oženivši se francuskom glumicom Marinom Vladi, često je gostovao u Parizu. Vladimir je svu noć izvodio svoje pesme, a zatim smo do zore lutali duž Sene, seća se slikar prvog susreta. Postojao je osećaj da se odavno poznajemo, ali da smo se dugo nalazili razdvojeni. I bilo je potrebno reći nedan drugom nešto važno za obojicu. Naše prijateljstvo je uspelo. A zatim je usledila kreativna komunikacija i rad.
Visocki. Šemjakin. Dve sudbine – smisao naziva ove knjige mnogo je širi nego što se čini na prvi pogled, tvrdi u intervjuu za Glas Rusije umetnik.
To nije sudbina Šemjakina i Visockog. To bi bilo pomalo pompezno. Dve sudbine su sudbina Visockog i sudbina Rusije. A u Rusiju već ulaze svi – i Marina Vladi, i ja, njegov prijatelj, i drugi prijatelji, i Anđeo, svetao i tužan o kojem je pisao. Ni u kom slučaju nisam izjavio da je reč o mojoj sudbini i sudbini Visockog, mada mnogi vide to upravo tako.
Po mišljenju Mihaila Šemjakina, u sudbini pesnika nesumnjivo postoji nešto zajedničko sa sudbinom zemlje. Slikaru se uvek dopadala fraza ruskog filozova Berđajeva: Rusija nije zemlja, to je eksperimentalna laboratorija Gospoda Boga, u kojoj se uvek nešto dešava. Uznemirujuće je u laboratoriji živeti.
Ova uznemirenost postoji u u slikama Šemjakina – grotesknim, mračnim. Čini se, glavni junak ovde je jedan – smrt.
Pre trideset godina, odmah posle smrti Visockog, priznao je Šemjakin, pojavila se zamisao knjige. Ali rad se otegao. I sada, kada se knjiga ipak pojavila, čitaoci mogu da osete skoro mističku snagu koautorstva i životnog stvaralaštva koja je spojila duše pesnika i slikara.
Izvor: Golos Rossii, foto: RIA Novosti
