Izvor: Politika, 01.Mar.2012, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Više od života, manje od očekivanog
Sa Festa u bioskop: „DŽ. Edgar” Klinta Istvuda, „Ratni konj” Stivena Spilberga i „Krvoproliće” Romana Polanskog
Odmah posle promocije na Festu od juče su se na redovnom repertoaru naših bioskopa već našla tri filma. I to filmovi tri velike rediteljske legende: Istvuda, Spilberga i Polanskog.
Novi film jednog od poslednjih „holivudskih dinosaurusa”, neumornog Klinta Istvuda, mračnofascinantna i izvrsno snimljena zagonetna drama, biografski je film >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji sa jakim političkim prizvukom istražuje javni i privatni život jednog od najmoćnijih ljudi dvadesetog veka – Džona Edgara Huvera, kreatora zakona i delioca pravde u SAD gotovo pola veka.
Priču o čoveku koji je imao neverovatnu volju za moć i najprirodnije instinkte za manipulaciju polugama vlasti, ali i skriveni privatni život kojim je dugi niz godina rukovodila dominantna majka, Istvud polako pretvara i u priču o ljudskim odnosima u kojima vlada igra moći i nadmoći, straha i divljenja, gađenja i poštovanja. Ali, i priču o Americi za vreme surove vladavine osnivača i vođe FBI, tokom koje se promenilo čak osam američkih predsednika, ali ne i Džej Edgar. On je sam sebi bio predsednik.
Iz filma „Krvoproliće”
Istvud u filmu „DŽ. Edgar” u kojem naslovnu rolu izvrsno tumači Leonardo di Kaprio, strpljivo i detaljno gradi psihološki profil najpoznatijeg svetskog antikomuniste i najčuvenijeg „lovca na komunističke veštice”, otkrivajući problematičan odnos sa majkom (Džudi Denč), neobičnu vezu sa vernom sekretaricom Helen Gendi (Naomi Vots) i Klajdom Tolsonom (Armi Hamer) koji mu je bio mnogo više od desne ruke (ljubavnik), često zavirujući i iza zatvorenih Huverovih vrata gde su se čuvale tajne koje bi uništile sliku o njemu.
Istvud pred gledaoce „istovara” i svu ironiju ovog neobičnog „samopravednog“ čoveka, koji je bio gori i od najsurovijih sovjetskih komesara protiv kojih se borio, čija bi privatnost bila meta istrage da je kojim slučajem bila reč o bilo kom drugom. Međutim, „DŽ. Edgar” je i film sa manom. Problem tog filma je u tome što je Istvud otvorio preveliku temu, a onda je sažeo u dva sata. Tako su se neki delovi Huverove biografije (komunističke „lomače”) jednostavno izgubili. Uz svu zanimljivost, napetost, čak i edukativnost ovog filma, na kraju ipak ostaje utisak njegove prenatrpanosti.
Po sistemu sa Festa u bioskop, pred gledaoce je stigao i novi film slavnog Stivena Spilberga „Ratni konj” (u ovoj godini predstavlja i „Avanture Tintina”), grandiozna i raskošna holivudska melodrama sa kojom se ovaj autor svim silama trudi da ispriča priču važniju od života, konstantno reciklirajući samog sebe i svoje filmove sa ratnom tematikom.
Iz filma „Ratni konj”
Za razliku od „Spasavanja redova Rajana”, u novom Spilbergovom filmu glavni pokretač i nosilac naracije, smeštene u okruženje Prvog svetskog rata, nije čovek već konj. Ljudski protagonisti uglavnom su u sporednim, epizodnim ulogama (Piter Mulan, Emili Votson...). Kroz priču o u ratnom vihoru izgubljenom i na kraju nađenom konju (kako bi se ona zaokružila, a gledalac doživeo katarzu) i odrastanju njegovog mladog britanskog vlasnika, Spilberg odašilje već napamet naučene moralne poruke o okrutnosti rata, ali i plemenitosti pojedinca koji uprkos svim ratnim mukama istrajava na putu vrlina, održavajući humanost i u ekstremnim situacijama (britanski i nemački vojnik koji uprkos neprijateljstvu zajedno spasavaju konja).
Prvi svetski rat koji je sinonim za ratne strahote, u Spilbergovom filmu nije upečatljivo niti mnogo uverljivo prikazan, jer je mnogo toga zamagljeno upotrebom raskošnih kulisa, skupog eksterijera, grandioznih masovnih (i kompjuterski dorađenih) scena, artificijelno doterane fotografije inače vrhunskog snimatelja Januša Kaminskog (verni Spilbergov saradnik), čak i preterano romantičarske muzike (Džon Vilijems) u funkciji podstrekivanja emocija. Zbog svega toga „Ratni konj” sa sobom nosi i predoziranu epiku. O neprikrivenom pokušaju manipulacije sa gledaočevim emocijama da i ne govorim. Nažalost, krajnji rezultat je čista patetika...
Ukoliko volite vrcav humor, pametne i izoštrene dijaloge, originalne ideje i nadasve dobru glumu, nikako nemojte propustiti u bioskopima film „Krvoproliće” Romana Polanskog. Reč je sjajnoj, gotovo kamernoj bračnoj tragikomediji, nastaloj prema istoimenom komadu palestinsko-francuske spisateljice Jasmine Reze (izveden je i na Brodveju), u kojem „ubitačno” dejstvuje glumačka četvorka u sastavu: Džodi Foster, Kejt Vinslet, Kristof Volc i Džon S. Rejli.
Samo u prostoru jedne dnevne sobe i dela predvorja stana i sa samo četiri glumca – dva bračna para koja dogovaraju da prevaziđu tuču svojih malih sinova, školskih drugara, a da se pri tom i sami ponašaju gore od svakog deteta – Polanski uzlaznom putanjom gradi fino zgusnutu dramu karaktera, punu filigranskih obrta, komičnih pasaža i dobro napisanih dijaloga (Polanski–Reza) koji otvaraju širok prostor za izdašnu i glumačku igru. Iako je po svojoj unutrašnjoj strukturi više teatar nego čist film, „Krvoproliće” je od one vrste dela iza čije se funkcionalne jednostavnosti krije čvrsto trojstvo: dobar scenario, režija i gluma. Uživajte!
Dubravka Lakić
objavljeno: 02.03.2012.
