Izvor: Politika, 16.Dec.2014, 23:02   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Violinisti su pod stresom kao hirurzi i piloti

Roman Simović višegodišnji koncertmajstor Londonskog simfonijskog orkestra, večeras sa pijanistom Simonom Trpčeskim na Kolarcu

Ubitačan program očekuje publiku večeras u 20 časova u ciklusu „Velikani muzičke scene” na sceni Kolarca, kako duhovito najavljuje violinista Roman Simović. Biće to prilika da ga čujemo i vidimo, prvi put zajedno u Beogradu, sa pijanistom Simonom Trpčeskim.

Koncert pod nazivom „Gromovi u helijumu” ponudiće najpoznatija dela >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za violinu i klavir iz opusa Edvarda Griga, Johanesa Bramsa, Kloda Debisija i Morisa Ravela.

Simović je već petu sezonu koncertmajstor Londonskog simfonijskog orkestra (LSO), koji se po kvalitetu nalazi među pet svetskih ansambala. Značajnu solističku karijeru stvara uz podršku slavnog ruskog dirigenta Valerija Gergijeva. Sarađuje sa renomiranim umetnicima kao što su Šlomo Minc, Fransoa Leluk, Itamar Golan, Žanin Jansen i Julijan Rahlin...

– Sa Simonom Trpčeskim sam u Barbikenu u Londonu prvi put svirao na bis zajedno i od tada sarađujemo na inostranoj sceni i dobro se razumemo. Kolarac je od svih sala u kojima sam svirao najoptimalniji i pruža intimnu atmosferu za dobru muziku. Ne volim dvorane u kojima je dve hiljade ljudi i nije violina instrument za to. Drago nam je zbog sjajne saradnje sa Mirjanom Lazarević iz Kolarčevog Centra za muziku, jer ona je veliki borac za kulturu. Voleo bih da ima više ljudi poput nje.

Na pitanje gde živi, da li je zadovoljan trenutnim stanjem u karijeri Simović odgovara:

– Živim u Londonu. Tako je presudio veliki Londonski simfonijski orkestar. Kombinujem dve karijere: koncertmajstor sam i violinista. Ipak, najuticajnija ličnost u mom životu koja voli to što radim je ruski dirigent Valeri Gergijev, sa kojim nastupam kao solista. Uskoro zajedno završavamo snimanje kompakt diska, sa orkestrom Marijinskog teatra, a sviramo dela Čajkovskog i Glazunova. U planu je i još jedan disk u istom sastavu.

Koliko je rad u jednom velikom svetskom orkestru zahtevan naš sagovornik otkriva:

– Londonski simfonijski orkestar nije običan ansambl. Postoji 105 godina i u njemu sviraju ljudi koji ginu i ostavljaju srce na sceni, na svakom koncertu. Upravo smo se sada vratili sa australijske turneje gde smo doživeli ovacije. U LSO se toliko svira da to ponekad plaši. Kad odete na turneju znate da morate da odsvirate 15 koncerata sa Malerovim simfonijama. Nekad me uhvati panika da li to mogu da izdržim. U početku sam mislio da neću ostati živ. Voditi orkestar nije isto što i svirati u njemu. Kao koncertmajstor odgovorni ste za balans između ansambla i dirigenta. Ipak u planu mi je da ubuduće prednost dam solističkoj karijeri.

A da bi se rešio stresa i dao maksimum Simović tvrdi da mu je bilo potrebno vreme, „pekao” se na sceni dve godine, a onda su se nervi nekako sredili i ukapirao je kako stvari funkcionišu. Ističe da veliki stres trpe violinisti, pored pilota i hirurga. A učio je od genijalnih dirigenata poput Kolina Dejvisa, Valerija Gergijeva, Sajmona Retla i uz sjajne simfonije.

Na pitanje kako je iz Srbije uspeo da ode u svet i nađe dobru poziciju objašnjava:

– Svako ima svoj put. Još uvek sam mlad i pun energije, spreman i imam „kamikaza sistem” u radu. Roditelji su me doveli u Crnu Goru kad je počeo rat u Bosni. Otac violinista i dirigent je radio sa mnom. U jednom momentu sam kasnio za svojim kolegama, jer su oni imali uticajne profesore koji su mogli da im otvore mnoga vrata. Kasnije mi je u Moskvi Marina Jašvili promenila način razmišljanja. I moje veliko takmičenje Vijenjavski u Poljskoj je usledilo kada sam mislio da su mi šanse bile nikakve, a ispostavilo se da sam dobio drugu nagradu, koju je nekad davno osvojio David Ojstrah. Posle sam išao na desetak konkursa i nekad je bilo dobro, a nekad je bilo dosta politike u njima, gde su profesori gurali svoje učenike. Sve sam dobijao znanjem i teškim radom i polako vrata su se ipak otvarala.

Ne bih želeo da sviram jednog dana 500 koncerata godišnje, jer se onda ne svira kako treba. Ojstrah je nekada držao dva koncerta mesečno. Ubuduće bih se posvetio onom što najviše volim, a to je violina. I proširio bih repertoar sa muzikom 20. veka.

Biljana Lijeskić

-----------------------------------------

Trka za novcem i slavom

– Čudno je da danas nemate stariju generaciju svirača poput

Davida Ojstraha i Jehudija Menjuhina. Najstariji su sada zapravo Maksim Vengerov i Vadim Rjepin. Postoje samo mladi svirači. Pojavio se i trend da se angažuju devojke koje lepo izgledaju, ali osrednje sviraju. Vlada trka za novcem, karijerom, slavom po svaku cenu, samo što se muzičari ne skidaju goli da bi se prodavale karte – kaže Roman Simović.

objavljeno: 17.12.2014

Nastavak na Politika...