Izvor: Blic, 30.Mar.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vinograd
Vinograd
Postojala su donedavno dvojica komšija u jednoj šumadijskoj varošici. Ostali su poznati po tome što su čitavog života pregovarali o jednom vinogradu. O svemu su se lako dogovorili: i oko zajedničkog izvora u tom vinogradu i oko puta kroz njega, samo je oko prodaje škripalo. Za sve te godine pregovaranja, posebno kada je i nekim doselicama postalo jasno da se vinograd ne obrađuje, a da su pregovarači već oronuli za te poslove, počeli su da se javljaju 'umešači'. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Nudili su veću cenu od ikada dogovorene, ali - badava! 'Vinograd, istina, jeste za prodaju, ali prvi kupac ima prednost i, dok on ne odustane, drugi predlozi se neće uzimati u obzir!', govorio je Novak, vlasnik vinograda.
Džaba su ovi pominjali grehotu, zaparloženost i trulež u vinogradu koji se nekada graničio sa kraljevim i izazivao kraljevsku zavist. Džaba su podsećali Novaka da je kraljevu velikodušnu ponudu odbio istoga dana, a sa svojim komšijom pregovara čitavog života. 'On ima unuka, govorio je Novak. A imam ga i ja. Teško je reći kojem od njih vinograd više potrebuje!'
Mada se nikada nisu složili oko vinograda, u varošici vam ne mogu navesti druga dva čoveka koji su proživeli život u većem druženju i poštovanju.
E, došao je red i na unuke. Unucima neka nevladina organizacija omogućila put u Brno, na sami sever Češke. Primili ih Česi lepo, pokazali im svoje vino i srednju vinogradarsku školu. Ponudili pomoć da istu takvu otvore i u njihovoj varoši. Dali im i sadnice, neku otpornu sortu. A ova dvojica na mađarskoj granici pogledaše se samo i, kao da su celoga veka samo to dogovarali, baciše sadnice. 'Lakše je raščistiti sneg u češkom nego kamen u našem vinogradu', rekoše. I još rekoše, a i danas uz pivo o tome pričaju, kako Česi o vinima pojma nemaju i kako su njihovi dedovi bili mrakovi za tu stvar.
Vinograd, dakle, nije promenio vlasnika, ali jeste svoju suštinu; postao je najpre livada, pa utrina, pa kamenjar. Ali ostao je 'vinograd'. I čitava varošica ga tako i danas zove.
Abonos
Izvan domašaja široke javnosti, čiji pristanak na specifičnu formu torture kulturom je odavno dobio alarmantne, gotovo beznadežne razmere, deluju bendovi koji konceptualno odbijaju da učestvuju u podeli pažnje nedostojnih. Njihov put je pre svega motivisan potrebom za kreativnim delovanjem po obrascima koji ne vređaju ni inteligenciju, ni dostojanstvo, a ponekad se besprekorno uklapaju u aktuelne stilove. Ako je, uslovno, opera metal žanr u usponu kome se ne može odreći posebna vrsta atraktivnosti, onda bi Abonos mogao biti kompetentni i dosledni nosilac odjeka ove žanrovske klase na domaćoj sceni. Beogradski sekstet koji iza sebe ima vrlo zanimljiv album objavljen na vlastitoj nezavisnoj etiketi Porodična manufaktura (), sa najmanje jednim kult-hitom 'U krošnjama abonosa', a pred sobom koncert u SKCu u subotu 1. aprila, ne preslikava slepo gotova žanrovska rešenja, niti se u bilo kom smislu postavlja i ponaša inferiorno u odnosu na eventualne svetske konkurente.
Njihova muzika je sublimat različitih, očigledno posvećeničkih metalno/psihodeličnih uticaja, čije simbolične granične tačke predstavljaju kristalne kolorature s jedne i 'growl vocal' sa druge – oba ekstrema s podjednakim uspehom dostižu dva ženska (Marta Vlahović, Marija Dokmanović) i jedan muški vokal (basista Vladimir Lalić), čijoj promišljenoj i maštovitoj interakciji se teško može staviti bilo kakva zamerka. Vizuelno, ovaj bend je uzbudljiva i precizna slika onoga što želi da kaže, što je važan kvalitet koji se na ovdašnjoj sceni nedopustivo često zanemaruje.
