Izvor: B92, 16.Feb.2015, 10:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vim Venders: Mnogo rana, jedno isceljenje
Legendarni nemački reditelj Vim Venders (Ernst Vilhelm Venders, 1945) na 65. Berlinalu je i zvanični počasni gost. Autoru nezaboravnih filmova „Hamet”, „Nebo nad Berlinom”, „Pariz, Teksas”, „Buena vista social club”, „Zemlja izobilja”, „Pina”, festival je priredio kompletnu retrospektivu i dodelio „Zlatnog medveda” za ukupnu karijeru.
Ovaj izvanredni događaj upotpunjen je i svetskom premijerom najnovijeg Vendersovog >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << 3D filma „Sve će biti dobro”, po vizuelnoj neposrednosti i hiperrealističnosti bliskom slikarskim platnima, u Evropi nedovoljno poznatog američkog slikara Endrua Vajeta, klasične naracije i dirljive, intimne dramske priče o protoku vremena koje nije dovoljno da bi se rane od proživljene tragedije iscelile. Film je za prikazivanje u Srbiji otkupila distributerska kuća „Megakom film”, piše Politika.
Zašto 3D u filmu gotovo klasične naracije i režije?
Nisam odmah odlučivao o stilu, već su prioritet imali kapacitet i intenzitet likova kao ljudskih bića. Tokom mog 3D „pripravničkog staža” tokom snimanja filma „Pina” najveću pažnju sam poklanjao prostoru i dubinama i tim raskošnim scenama snimljenim uz pomoć kamera postavljenih na pokretnom kranu. Međutim, kako to obično i u samom životu biva, najlepše stvari su bile jednostavne, ali sam to tek kasnije i uočio i naučio. Najveći efekat je 3D imao u trenucima kada sam portretisao članove „Pininog” igračkog ansambla. Osoba bi jednostavno i krajnje prirodno sela ispred kamere, ali ono što je u takvim trodimenzionalnim snimcima dobijeno otvorilo mi je pred očima čitav jedan novi svet neslućenih mogućnosti. Ljudska prisutnost je intenzivnija, pojačan je osećaj intimnosti, ali i osećaj da čoveku na filmskom platnu ulazite pod kožu. Iz tog razloga sam odlučio da film „Sve će biti u redu” bude po stilu klasičan, ali u 3D formatu. Priča je veoma dirljiva i zato publika želi da vidi sve, da bude intenzivnije prisutna likovima koji učestvuju u velikoj ljudskoj drami.
Rekli ste da niste vi pronašli ovu priču, već je ona pronašla vas?
Tačno tako. Scenario za ovaj film stigao je do mene na neuobičajen način. Norveški pisac Bjorn Olaf Johansen mi ga je poslao imejlom i meni se dopalo to što na veoma brižan, ali precizan način govori o osećaju krivice i potrazi za oprostom.
Ovaj film nije o ranama već isceljenju?
Da, ali ima mnogo pristupa isceljenju i iz iskustva znam da muškarci drugačije tome pristupaju od žena.
Uz neophodnu psihološku slojevitost film govori i o životnoj krizi čoveka, što je čest motiv vaših filmova?
Kako živimo, možemo li živeti bolje, drugačije, intenzivnije, s više mira u sebi i oko sebe, to su pitanja u mojim filmovima i razlog što je kriza često u mojim mislima.
Interesantan je vaš odabir glumaca: Džejms Franko, Šarlota Gejnzbur, Rejčel Mekadams, a svi su oni trodimenzionalni?
To što se radi ispred tih malih HD-kamera za trodimenzionalan film mora biti s pravom merom i zato sam posebnu pažnju posvećivao glumcima. Ove kamere primoravaju glumca na što veću prirodnost, jer je svako preterivanje nemilosrdno uočljivo. Uz moje male naznake Džejms Franko je postigao gotovo ekstremni glumački minimalizam. To je bilo neophodno, jer 3D otkriva i gledaocu približava i najmanji treptaj oka. Šarlota Gejnzbur uvek igra celom svojom dušom i uvek sa sobom nosi i dozu tajne i zato sam joj poverio ulogu majke koja je izgubila jednog sina, a drugog pokušava da zaštiti od proživljene tragedije...
Koliko vam je blizak lik pisca Tomasa kojeg tumači Franko?
On je izmišljen lik i mogao sam da ga posmatram samo spolja. Bliži su mi bili likovi u mojim filmovima „Snimanje u Palermu”, „Alisa u gradovima” ili u „Kraljevi drumova”.
Tomas je napisao uspešnu knjigu na osnovu lično proživljenih iskustva, a koliko je vaših filmova nastalo na ovakav način?
U svakom filmu ima i ličnih iskustava, ali ona nisu glavni oslonac. Uvek postoje zapažanja drugih koja ste čuli od prijatelja ili poznanika, a uvek i pitanja gde i kada se zaustaviti kada snimate film o stradanju i smrti drugog čoveka, kao što je to u ovom filmu slučaj. Pitanje odgovornosti se pojačava naročito kada snimate film o stradanju deteta. Tada morate biti posebno pažljivi i s malim glumcem, jer mu nepažnjom život možete okrenuti naopako. Mislim da ne postoji film u kojem se reditelj i pripovedač ne oslanjaju na iskustva drugih ljudi. Isto je i s glumcima. Treba imati u vidu i da je svaki snimljeni kadar u filmu fikcija.
Fikcija postoji i u dokumentarnim filmovima?
Da, to je ono što mi radimo. Fikcionalizujemo junake o kojima snimamo filmove, jer ne možete stvarnost „uhvatiti”, možete je samo na što pošteniji način interpretirati.
Fikcionalizujete filmske junake, ali to ne činite u kontaktima s ljudima i stvarnošću, jedan ste od potpisnika peticije „Ponovo rat u Evropi, ne u naše ime!”, pozvali ste medije da o ukrajinskim događajima izveštavaju bez predrasuda?
Da, veoma mi se dopada ovaj manifest zbog principa mira i zalaganja za drugačije pristupe, a ne za demonizaciju Rusije i Putina bez bilo kakve zadrške. Ne možete se rukovoditi isključivo principom da od drugih pravite monstrume i zlo. Strašno je da stalno huškate na novi rat i da osporavate drugima legitimnost bezbednosnih potreba. Uvek je najbolje da pokušaš da se staviš u poziciju onog drugog jer ćeš ga tako bolje razumeti i naći najbolji način da razrešiš konflikt. Smatram da treba da imamo mogućnost da stvari razumemo i bolje i dublje, a ne da nam mediji stalno nameću da odaberemo stranu, da demonizujemo čitave narode bez odgovarajućeg vrednovanja njihove istorije.
Berlinski festival vam je odao svu počast, priredio retrospektivu?
Da li zbog toga treba da se osećam krivim? Šalu na stranu, bio sam prinuđen da se suočim ponovo sa svojim celokupnim radom. Ali, ima tu i jedna veoma dobra stvar. Na ovoj retrospektivi nema ni jedne jedine izgrebane filmske kopije. Sve su kopije restaurirane i sada su svi moji filmovi kao novi! Ono što je bilo problematično je to što smo zbog retrospektive morali da završimo i ovaj novi film i to u neverovatno kratkom roku. To je bilo frustrirajuće. Zamolio sam ekipu za dodatnu žrtvu i napor, kompozitor Aleksandar Despla je bukvalno tokom montaže dovršavao muziku i prvu kopiju filma dobili smo samo dan pred početak Berlinala.
Uzbuđenje je i još jedna vaša nominacija za Oskara, za dokumentarni film „So zemlje”?
Bio sam tamo već dva puta i ne očekujem ništa. Ono što jeste zadovoljstvo što je „So zemlje” film koji sam radio zajedno s Džulijanom Riberom Salgadom i Dejvidom Rosierom i što je on oda čoveku koga duboko obožavam – fotografu Sebastijanu Salgadu. Rad na ovom filmu me je podsetio koliko mi znači da se pripovedanje što više zasniva na realnosti. Čak i moji eksplicitno igrani filmovi imali su te elemente dokumentarnosti o vremenu i mestu. Možda najviše od svih „Američki prijatelj” i „Nebo nad Berlinom”.
.jpg)
