Izvor: Politika, 15.Okt.2010, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vilijam Dafo vežba moj akcenat
Kod advokata sam napravila ugovor o svojoj sahrani da bih želela da imam tri tela. Samo jedno će biti pravo, ali se ne zna koje je u kom kovčegu. Sahrana će biti na tri mesta na kojima sam najduže živela u svom životu. To su Beograd, Amsterdam i Njujork. Niko neće imati crninu, svi će biti u živim bojama. I svi će se šaliti i pevati „I did it my way” .
Ispunila se davnašnja želja Marine Abramović. U sredu je otvorena izložba naše proslavljene umetnice u londonskoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << galeriji „Lison”, što je bio njen san još od 1971. godine kada je sa grupom umetnika iz beogradskog Studentskog kulturnog centra posetila London. Pre Londona Marina Abramović boravila je u Španiji, gde su se održavale probe najnovijeg komada Boba Vilsona „Život i smrt Marine Abramović”. Premijera je zakazana za 9. jul 2011. u Mančesteru.
„U Vilsonovom komadu glumim prvo svoju majku, a onda sebe. Tu je 12 Marina, odnosno 12 ljudi koji imaju maske na licu. Vilijam Dafo je narator, uz muziku dueta ’Entoni i Džonsons’, a grupu pevačica predvodi naša devojka Svetlana Spajić. One će pevati pesme koje se izvorno pevaju u selima Srbije. Reč je o arhaičnim pesmama za čije su izvođenje morale da dobiju dozvolu od seljaka. To su one pesme koje se pevaju iz grla.
Ideja je da predstava počne sahranom tela. Tu su tri Marine. Ja sam jedna, a druge dve imaju moje lice. Odmotava se ceo život, od detinjstva do smrti, i završava se drugom sahranom. Jedna sahrana je u crnom, a ova
druga u belom. Sve se topi u belini svetlosti.
Imam različite priče iz detinjstva koje su vrlo tužne. Otac i majka su gradili političku karijeru, bili su vrlo strogi, a ja sam bila usamljena”, kaže u razgovoru za „Politiku” Marina Abramović.
Kakvi su Vaši utisci posle saradnje sa Vilijamom Dafoom?
Vrlo je simpatičan. On sada da govori engleski onako kako ga ja govorim. Sa akcentom. I to mu baš uspeva. Veliki je profesionalac, koji mnogo voli pozorište. Nikada nije radio sa Bobom Vilsonom, i sada im se obojici ostvario san. Vilson je inače majstor svetla. Precizan. I usporen. Ta predstava će trajati tri ili četiri sata. Ali tokom predstave kao da vreme stane. Publika jednostavno uranja u taj magični svet.
Šta će tokom narednih mesec dana videti posetioci „Lison” galerije?
Direktor je otvorio tu galeriju kad je imao 21 godinu. Kada sam pre trideset godina kao mlada umetnica došla tamo, toliko sam se stidela da čoveku nisam rekla ni dobar dan. Prošlo je toliko godina, mi smo postali prijatelji i prošle godine u Mančesteru, on me pitao: „Da li bi ti htela da budeš moja Luiz Buržoa?”. Ja sam se nasmejala i rekla „Da”. To je bio poziv da radim sa njim. I kada je tekao moj poslednji sat na izložbi „Umetnik je prisutan” u MOMA (Muzej moderne umetnosti), u tom trenutku je dobio poruku da je Buržoa umrla!
„Lison” galerija ima dva prostora. U jednom je predstavljen moj početak, fotografije koje dokumentuju moje aktivnosti iz 70-ih godina, tačnije performans „Ritam 5”.
U drugom prostoru je izložba „Povratak jednostavnosti”. Posle izložbe u MOMA otišla sam u južnu Italiju i napravila sam niz fotografija i video snimaka u kojima su koze, ovce, zemlja. Spavali smo ispod drveta. I snimke sa jednim malim jagnjetom koje se tek rodilo. Uopšte, fotografije o jednostavnim stvarima koje zaboravljamo u životu i o povratku prirodi.
Da li Vama privatno nedostaju priroda i jednostavnost?
Imam kuću nedaleko od Njujorka. Kroz moju zemlju prolazi i reka. Imam srne, ježeve i zečeve. Imam baštu u kojoj gajim šargarepu, rotkvice, krompir. Dvadesetak minuta odatle je mesto gde će biti moj Institut za performans
koji će biti otvoren 2012. godine.
Kakvi su Vaši utisci posle izložbe u MOMA? Da li je eksperiment uspeo?
Nisam se nadala takvom uspehu. U Njujorku sam napravila rekord posete od 850.000 posetilaca za tri meseca. Znači između 8.000 i 20.000 ljudi dnevno. Ljudi su čekali cele noći u redu. Sedenje ispred mene nije bilo ograničeno.
Kakav je bio Vaš osećaj dok ste sedeli i dok su se posetioci smenjivali?
To je duga priča i o tome pišem knjigu. Moja cela ideja je da budem u sadašnjosti. Da čoveka gledam u oči, jer oči su vrata duše, i da budem sa njim u tom momentu. Ljudi su bili uzbuđeni, neki su bili ljuti što su toliko čekali, neki iritirani, neki stidljivi. Posle nekoliko minuta zaboravili bi na vreme, počeli bi da plaču. To je bila katarza. I kad bih ustala sa stolice, neki su ljubili to mesto. Čak su i ljudi iz obezbeđenja, kojih je bilo 69, dolazili u slobodno vreme da sede preko puta mene.
I pored svega, iz Beograda nije došao nijedan direktor muzeja. Čak ni ambasador Srbije, koji ima ambasadu udaljenu jedan blok od Muzeja, nije došao. Jedini koji je bio tu jeste ministar kulture Crne Gore.
Ova izložba putuje po drugim gradovima i predstavnici muzeja su došli da vide i da zakažu termine. Ja imam jedan termin zakazan za 2023. godinu!
Da li je Beograd negde u planu Vaših izložbi?
Pa nije, jer nemam nikakav poziv.
Kako ste se odmarali posle višesatnog sedenja i gledanja u oči sa različitim ljudima?
Ja sam se šest meseci pripremala.
Postala sam vegetarijanac. Da bi se hrana lako varila. Šest meseci pre performansa sam prestala da ručam. Jer performans je trajao deset sati petkom i sedam sati običnom danom. Onda sam otišla u Indiju na meditaciju, na čišćenje tela. Bio je to komplikovan program. Jedna od najtežih stvari koju je trebalo da naučim kada se vratim kući posle performansa bila je da spavam i pijem vodu u isto vreme. Pošto se tokom performansa nisam micala sa stolice, morala sam svakih 45 minuta tokom noći, da ne bih dehidrirala, da pijem vodu, da idem u toalet i da naučim da spavam. Obroci su sadržali proteine i povrće. U 6.15 išla bih u toalet, prestajala da pijem tečnost, i u 7 sati odlazila u Muzej da se pripremim. To nije bio performans, to je bila promena celog života. Ovaj performans nije uticao samo na promenu kod umetnika nego i na fizičku i mentalnu promenu kod publike zato što se kompletna energija menjala.
Sve ovo što pričam ne vidi se, ali se oseća.
Bilo je strepnji da će neko od posetilaca poželeti da se skine i bude nag, budući da su neki akteri ovog performansa bili takođe nagi. Da li se tako nešto dogodilo?
Da, dogodilo se. Bili smo na naslovnoj strani „Njujork tajmsa”, što se desilo samo jednom kada je bila izložba Van Goga. To se dogodilo jer Amerikanci imaju vrlo striktan stav prema skidanju u muzeju, ali što je izložba duže trajala, oni su se jednostavno navikli na celu ideju. U početku su samo videli gole ljude, a nisu videli ideju da dva gola čoveka koji stoje na ulazu u muzej predstavljaju vrata muzeja. To je poetična ideja. Da nema umetnika, ne bi bilo ni muzeja. Izložba je postajala sve više spiritualna i ljudi su rekli da je to bila izložba koja je najviše promenila stav ljudi prema umetnosti. Bilo je 275 ljudi koji su sedali više od 10 puta i sada su oformili čitavu grupu i viđaju se svaka dva meseca. Sutra idem sa njima na ručak da ih upoznam. Toliko im se promenio život.
Koliko je trajalo najduže sedenje preko puta Vas?
Sedam sati. Bilo je mnogo i onih koji su sedeli tri, četiri sata, što je neverovatno za Ameriku. Ali nešto se desi. Menja se svest. Ja sam se prema njima ponašala kao prema individuama, što je nekima možda u biti nedostajalo.
Trebalo je da budete na čelu Bijenala na Cetinju, ali ste odustali zbog reakcije princa Nikole Petrovića. O čemu se zapravo radilo?
Kada sam došla u Crnu Goru, gde je sniman film o mom životu, ministar kulture mi je predložio da radim Bijenale, ne razmišljajući o tome da je osnivač Bijenala u stvari princ Nikola Petrović. Ja sam mislila da je to s njim sređeno. I kad sam otišla iz Crne Gore, čula sam njegovu neverovatnu reakciju. Odmah sam ga zvala, znamo se vrlo dobro. Princ je rekao da je njegova situacija sa Crnom Gorom veoma komplikovana zbog pitanja njegovog nasledstva. Bijenale je navodno ranije bilo ukinuto zbog nedostatka finansija. Ja zaista o svemu tome nisam imala pojma, ali sam posle svega odustala. Kada princ pristane, i ja ću. Izgleda da je moja sudbina ovde takva. Prvo budem pozvana, pa se povučem.
I svoju sahranu planirali ste kao performans. Otkrijte nam detalje.
Ja uvek mislim da je za umetnika veoma važno kako živi, kada bi trebalo da prestane da radi i kako će da umre. Sahrana je zadnji čin umetnika pre odlaska na drugi svet. I viđala sam mnogo sahrana koje su bile ideje rođaka i koje su bile katastrofalne. I nisu predstavljale duh čoveka koji je umro. Jedna od užasnijih sahrana u tom smislu je bila sahrana Suzan Zontag. I zato sam htela da kreiram svoju sahranu. Kod advokata sam napravila ugovor o svojoj sahrani da bih želela da imam tri tela. Samo jedno će biti pravo, ali se ne zna koje je u kom kovčegu. Sahrana će biti na tri mesta na kojima sam najduže živela u svom životu. To su Beograd, Amsterdam i Njujork. Niko neće imati crninu, svi će biti u živim bojama. I svi će se šaliti i pevati „I did it my way”.
Marija Đorđević
objavljeno: 16/10/2010
