Izvor: Politika, 22.Mar.2015, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vidovdanski triler i savremena istoriografija
Najvažniji novi dokument koji je Perišić objavio jeste dojava od 17. juna 1914. upućena iz Zemuna austrougarskim vlastima da postoji pretnja po bezbednost Franca Ferdinanda
Prvi svetski rat, kojim je otpočeo 20. vek, kao da odbija da bude sahranjen. Vraća nam se kroz različite interpretacije njegovih uzroka, povoda i posledica, kao neprevaziđena kolektivna trauma i kao neugaslo pitanje odgovornosti za njegovo izbijanje. Razlog tom „povampirenju” leži, delom, u sferi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << istorijskih svesti naroda koji su njime bili zahvaćeni, delom u domenu političkih interesa, a delom proizlazi iz aktuelnog stanja istorijske nauke.
Kada se u istorijskoj nauci pojavi kontroverza čije razrešenje ima dalekosežne posledice, kao što je pitanje uzroka Prvog svetskog rata, najsigurniji put za njeno razrešenje jeste novo pretresanje istorijskih izvora. Tome je posvećena knjiga dr Miroslava Perišića „Sarajevski atentat: povratak dokumentima”. Knjiga osim uvodne studije, obima više od stotinu stranica, donosi i oko 400 stranica arhivske građe o Vidovdanskom atentatu među kojima i kompletnu optužnicu i odbranu Principa i drugova, rezultate istrage i presudu.
Ovo je prvo delo na srpskom jeziku posvećeno atentatu koje, posle Dedijerove knjige „Sarajevo 1914.” iz 1966. godine, donosi nešto novo.
Uoči stogodišnjice atentata pojavile su se nove knjige istoričara Žan-Žak Bara, Manfreda Rauhenštajnera, Kristofera Klarka i Marka Kornvola. U uvodnoj studiji Perišić pominje njihova dela kao primere neadekvatnog korišćenje izvora, navodeći netačne, nelogične i neutemeljene tvrdnje koje oni iznose. Naročitoj kritici Perišić je podvrgao Klarkovu knjigu „Mesečari”, koju smatra pokušajem „revizije” neutemeljene na novim istraživanjima, već na „analogijama”, čiji autor neadekvatnom terminologijom „potpomaže pojmovnu zbrku”.
Vrednost Perišićeve knjige proističe iz toga što je koncipirana problemski, pa se u njoj insistira na novom promišljanju uzroka, posledica i okolnosti atentata. Drugi, ne manje važan kvalitet, jeste provera postojećih i potraga za novim istorijskim izvorima.
Najvažniji novi dokument koji je Perišić objavio jeste dojava od 17. juna 1914. upućena iz Zemuna austrougarskim vlastima da postoji pretnja po bezbednost Franca Ferdinanda. Dokument je nađen u Arhivu Srbije i u lošem je stanju: neki delovi teksta su pocepani, neki precrtani, a neki radirani. Da bi se sadržaj dojave rekonstruisao i proverili podaci izvršena je spoljna i unutrašnja kritika izvora, što, kada je u pitanju savremena istorija, odavno nije rađeno. Razlog brisanja podataka možda leži u tome što je to dokaz da je Franc Ferdinand bio svesno žrtvovan od strane nekih snaga unutar Austrougarske. Brojni istoričari su i ranije sumnjali da su austrougarske vlasti znale za pripremu atentata, ali niko do sada to nije dokazao. Ova dojava je kapitalan istraživački rezultat, jer pokazuje da su austrougarske vlasti bile informisane da se priprema akcija protiv prestolonaslednika. To baca novo svetlo na događaje u Sarajevu od 28. juna 1914. godine. Ubuduće ta činjenica neće moći da bude ignorisana.
Drugi važni dokumenti objavljeni u ovoj knjizi većinom su poznati, ali do sada nisu adekvatno tumačeni. To su, pre svega, molbe za pomilovanje Dragutina Dimitrijevića Apisa, koje je marta 1917. iz zatvora u Solunu uputio Vojnom sudu i prestolonasledniku Aleksandru. One se danas, gotovo bez izuzetka, smatraju dokazom Apisove krivice za Sarajevski atentat. Perišić ubedljivo relativizuje to mišljenje, ukazujući na kontekst, odnosno, na činjenicu da je Antanta tada pregovarala o separatnom miru sa Austrougarskom koja je pristajala na restauraciju Srbije, ali je zahtevala kažnjavanje krivaca za atentat. Tražene su žrtve... Apis u svojoj „poslednjoj volji” piše: „Umirem nevin, u ubeđenju da je moja smrt bila potrebna Srbiji iz više razloga.”
Veliki prostor zahteva nabrajanje svih zanimljivosti koje donosi ovaj „istoriografski triler”. U uvodnoj studiji se sagledavaju kontekst, uzroci i procesi koji su doveli do rata, pretresa se ponašanje austrougarskih vlasti uoči atentata, otvara se pitanje političke zloupotrebe tog događaja, pokušaji revizije tumačenja uzroka rata se povezuju sa pljačkom srpskih arhiva. A upravo u arhivima leži ključ za razumevanje prošlosti.
Šta nam ovo delo saopštava? Pre svega, da se istorija ne završava nikada, što znači da se ni njeno istraživanje nikada ne završava, a stalne provere postojećeg znanja uslov su razvoja nauke i celog društva.
Vidovdanski atentat je postao deo istorijske svesti naroda koje su njegove posledice pogodile i dok ne bude potpuno i nepobitno objašnjen, do najsitnijeg detalja, vraćaće nam se, kao utvara.
Ponovo, i ponovo, i ponovo...
Goran Miloradović
objavljeno: 23.03.2015.
