Izvor: B92, 18.Jun.2010, 17:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Viđenje ljubavi na Kalemegdanu
Kada se, tamo dvehiljade trideset i neke bude govorilo o prvoj deceniji dvadeset i prvog veka, popularnoj kulturi tog perioda sasvim sigurno će kao jedan znak ovog vremena ostati glas Erlenda Oyea, koji je u svoje melanholične nijanse obojio povelik opus raznih autora.
Nije tu samo reč o njegova dva najpoznatija projekta – Kings of Convinience i The Whitest Boy Alive, nego i o mnogobrojnim house singlovima, pa i, recimo, miksu koji je svojevremeno uradio za >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << ediciju DJ Kicks, gde se poigravao i natpevavao sa originalnim izvođačima trackova koje je tad miksovao. Još u to vreme bilo je govorkanja u promoterskim krugovima po Beogradu da se radi na dovođenju Oyea, na dj set sa pevušenjem, što bi u uslovima tadašnje beogradske klupske scene u cvatu sasvim sigurno bio hit. Nije uspelo, na žalost i morali smo dosta da sačekamo, ali isplatilo se – Oye je, u sredu na Kalemegdanu, sa The Whitest Boy Alive, održao jedan od najeuforičnijih, najtrijumfalnijih koncerata poslednjih godina.
Prvo, bar za mene, veliko iznenađenje bila je odlična poseta od oko hiljadu ljudi odokativno, a drugo njihova reakcija na band, u kojoj meri su se znale sve stvari, naročito sa poslednjeg albuma Rules. Počelo je, kao i na Rules, sa Keep A Secret, koju je publika jednodušno prihvatila. Ređale su se stvari sa Rules, Gravity, Intentions, Timebomb. Nastup samog Oyea je komunikativan i odmeren, pomalo rutinski. To bi moglo i da razdraži, da Oye i band nisu, prilično oduševljeni publikom, već negde posle pola koncerta krenuli da sviraju dosta slobodnije i da svirka nije krenula u pravcu jama, što sasvim sigurno nije uvek slučaj sa The Whitest Boy Alive. Osim simpatične priče basiste o tri Bojane koje je upoznao u Beogradu (prva i najvažnija je Bojana Ljubišić koja radi za Refract i KC Grad), ostale priče koje mahom priča Oye daleko su spontanije, kao i smešna detinjasta igrarija sa leptirom koji je sleteo na rame basiste. Sledi, kroz improvizaciju odsvirana Wicked Game Chrisa Isaaka – koja podiže još više atmosferu. Posle Courage, band se oprašta od publike. Naravno ne zadugo, sledi bis, i opet, publika jasno daje do znanja da nema nameru da ide. Morali su, dakle da sviraju i drugi bis....
E, taj drugi bis – to vam je jedan od onih trenutaka kada se na nekom koncertu sve sklopi, kada svima totalno popuste kočnice, što publici što izvođačima. Za one koji ne prate set liste koncerata The Whitest Boy Alive, izbor stvari koja se na taj bis svira je svakako neočekivan. Reč je, o nikada zaboravljenom klasiku iz devedeset treće „Show Me Love", pevačice Robin S., koji je, relativno nedavno doživeo veoma komercijalno uspešan remiks Steve Angelloa (Swedish House Mafia). O tom remiksu nećemo, kao ni o samom originalu – izvođenje The Whitest Boy Alive ima sasvim drugu dimenziju i Show Me Love zvuči gotovo kao manifest banda; nešto kasnije Oye pušta bandu da krene u improvizaciju, a traži od publike da napravi krug za đuskanje u gledalištu. I kada sam odlučuje da se pridruži počinje opšte veselje koje kulminira time što razdragana publika nosi Oyea na rukama. Počinju da padaju prve kapi kiše.
Tako su Whitest Boy Alive održali koncert koji će se pamtiti – ovo je svakako veliki uspeh za Refract festival koji je ovim koncertom, praktično napravio najveći korak ka nekoj malo široj publici, što uvek dobro dođe. Pamtiće ovaj koncert i sami muzičari – to je tako jasno svakom ko je bio na koncertu – toliko se ponašanje Oyea od početka do kraja koncerta promenilo, da je napustio svoju melanholičnu uzdržanost i počeo da viče „Show Me Love!" I to su svi čuli. A neki su i đuskali sa njim...
Tekst je preuzet sa sajta beatnsound.rs
