Izvor: Politika, 24.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Videti nevidljivo
Tesla je živeo vekove unapred. Ima li išta uzbudljivije za jednog glumca nego izneti bar delić njegovog genija, i predati ga gledaocima
Gostovanje Tomaža Pandura sa predstavom "Tesla Electric Company" bio je povod da razgovaramo sa glumačkom zvezdom, jednom od najmarkantnijih ličnosti hrvatske ali i slovenačke, i mnogih drugih scena, Riječaninom Liviom Badurinom (1965). Svetsku slavu stekao je filmom "Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi" Toma Stoparda (1990), igrao je i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u "Libertasu" (2004), iste godine snimio je i "Družbu Isusovu", pa kratke igrane "Planktone", ostvario uloge u mnogim predstavama u teatru. Vrhunac su mu, ipak, uloge u komadima Tomaža Pandura, jednog od vodećih svetskih reditelja.
INTERVJU
● Pre četiri godine smo Vas gledali u "Hazarima", takođe u Pandurovoj predstavi. U međuvremenu ste snimali filmove, išli po festivalima. Ne radite mnogo, ali uvek uradite prave stvari.
– Ne radim ono što od mene ne zahteva nešto dublje, šire i bolje. Zaista biram ono što ću raditi, i zato malo radim ali, verujem, kvalitetno. Letos smo sa Pandurovom predstavom "Sto minuta" bili mesec dana na gostovanju u Španiji, a sa ovom predstavom "Tesla Electric Company" otvorili smo međunarodni festival u Ćividaleu u Italiji, igrali i na Brionima, a posle Beograda predstoji nam gostovanje u Zagrebu, Trstu, Moskvi i Japanu.
● Da li se još nečim bavite
– Da. U međuvremenu sam uzeo malu digitalnu kameru i snimam kratke filmove o ljudima s kojima radim. To je neki žanr "sinema poetri", i ti su filmovi kao stranice moga dnevnika, kroz kratku formu, od po pet minuta, dokumentarizam. To mi je dobar mentalni trening jer, bez obzira što igram toliko uloga – od Šekspira do savremenih autora, ovaj rad na mini filmovima smatram održavanjem kondicije i načinom da se odbranim od ulaska u vlastiti "kod", da ne igram samo ono u čemu sam siguran.
● Sreli smo se u Njujorku 1996. kada je "Medeja" Ivane Vujić sa Sonjom Vukićević gostovala kod "La Mame". Šta ste radili u toj "njujorškoj fazi"?
– Bila je to moja prelazna faza iz jedne pozorišne utopije, koja mi se dogodila u Mariboru. Zapravo, buđenja iz jednog sna. Želeo sam da napravim otklon pred prelazak u Zagreb, u kojem sam nameravao da živim i radim. U Njujorku sam pokušao da napravim sopstvenu kulturološku "restartizaciju", išao sam u razne radionice, čeprkao po sebi, odlazio kod Li Strazberga.
●Pa, kako je bilo kod čuvenog Li Strazberga?
– Izdržao sam samo nedelju dana, jer sam shvatio da je taj institut, za razliku od Actor's studija, pravi turizam! Naime, na Strazbergov institut može da dođe svako, samo ako plati. U to vreme, međutim, vladalo je i veliko interesovanje za Teslu, pa sam i ja učestvovao na brojnim audicijama. To mi je pomoglo sada, u radu sa Pandurom. Dakle, Tesla me prati već od tada, od Njujorka u kojem je živeo i umro.
● Niste pali u iskušenje da odete do L. A., i probate da nastavite karijeru u Holivudu?
– Ne, jer to je veliki rizik. Više sam voleo da se vratim u Zagreb, da se bavim ozbiljnom literaturom i ozbiljnim temama... A u Americi sam prošao i to da, čekajući posao, konobarišem. Nisam pogrešio. Jer, Pandur je pokrenuo svoj teatar i u njemu mi je fantastično. Pandur je bio onaj artoovski "udar u stomak", još iz vremena kada sam kao student glume gledao njegovu "Šeherezadu".
● Kako su publika i kritika primile "Teslu" u Italiji?
– Nisam siguran da je njima Tesla posebno zanimljiv, ali su kritike bile fascinantne. Tako je jedan kritičar napisao da je ovu predstavu doživeo kao da "gleda operaciju srca", misleći na njenu emotivnost, pozorišnu samoću i samoću jednog genija. Tesla još nije sasvim shvaćen, nismo ni svesni da je sve što nas okružuje negde dodirnuto njegovom "rukom", od svetlosti, neona, mobilnih, televizije...
● Rat nas je prilično promenio, rastavio. Da li će umetnost moći tu nešto da učini, zaleči?
– Rat je uvek pitanje čija je jedna strana apsurd a druga – novac. U razgovoru s Tihomirom Stanićem, sada, na proslavi 50 godina Ateljea 212, složili smo se da neke generacije imaju kontinuitet. Nisam siguran da će neke nove generacije, kroz pedeset godina, biti toliko povezane preko poslova i projekata.
● Da li biste se uključili u politiku, kao neke Vaše kolege?
– Pa, mi glumci smo povlašćena kasta, svake večeri imamo svoju misiju sa pozorišne scene. Stvar je pozorišta na koji način propituje vreme i prostor u kojem živimo, na koji način šalje poruke i pomera svest. A to se nikako ne čini komercijalom, jer se njom ne menja svest onoga ko je te večeri u dvorani.
● Prema svim anketama i kritikama Vi ste među najpopularnijim glumcima u Hrvatskoj. Da li to donosi i materijalna dobra?
– U svojoj 41. godini još sam podstanar. Ali, ne pristajem da igram u "sapunicama" i sitkomima koji su preplavili hrvatsku televiziju. Onaj artoovski "udarac" u srce i stomak kod mene još traje, ne pristajem na trivijalizaciju, ne odazivam se na tv-intervjue oko banalnih tema. Ja sam od onih koji vole da "vide" ono što drugima ne polazi za rukom. Videti nevidljivo. Ovu smo predstavu radili dva meseca, potpuno izolovani. Glumci su iz Nemačke, Slovenije, Hrvatske... Hristina Popović-Mijin je iz Srbije. Bio sam presrećan što ću baš ja izgovoriti Teslinu rečenicu da je "suština materije svetlost koja zrači lepotom i samilošću". To je rečenica i vizionara, i senzibilnog bića, a ne inženjera elektrotehnike. Tesla je živeo vekove unapred. Ima li išta uzbudljivije za jednog glumca nego izneti bar delić njegovog genija, i predati ga gledaocima!?
Mirjana Radošević
[objavljeno: 24.11.2006.]
