Izvor: Blic, 25.Apr.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Videh, probah, ne kupih
Videh, probah, ne kupih
Pootvarali likovi u Wiesbadenu kafiće, diskaće, brze i spore fudove…I baš mi ga zaigra za to. Najedem se kod kuće, isdjuskam pred ogledalom i krenem u djir. Ali, što su pootvarali tolike butike… ne mogu da im oprostim. Nije da nemam perja kod kuće, ali (čini mi se) žensko sam. Nikad mi nije dosta. A što više probam ono svoje, to mi se više gadi.
E, baš ta konstatacija mi je pomogla, da ne brišem suze ispred svakog izloga, u kojem >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i nema cena, da se ljudima ne bi slošilo pre nego što udju. Bez kinte u džepu, rešim da krenem i mazohistički udjem u svaku, ama baš svaku radnju. I isprobavam - dok mi toliko ne dosadi, da sve i da mi poklone, ne bi mi palo napamet da uzmem. Ufuram tako u onu sa cipelama. Isprobam dvadesetak koje mi se dopadaju, a za šestoro bih inače isekla vene – i to takoooo, da moja plava krv danima teče dotičnom Štrase. Obujem jedne po jedne, pogledam spreda, ozada, sa strane…Izbrojim do milion i jedan, dok ne počne da mi zuji u glavi. Sva sludjena, ljubazno zahvalim prodavačici i kažem da su mi neke tesne, neke velike, a one koje su mi taman - nisam baš sigurna da jesu.. Onda utrčim u radnju s krpama. I opet isto. Ovo mi visi, ovo me steže, ovo mi dibidus široko…Pa u butik sa torbama, sa nakitom i vešom…Sve dok zasigurno ne izgubim želju da nešto kupim. Barem narednih nedelju dana.
I da znate, da mi je lakše. Svega sam se nagledala i da sam ga kupila, već bi mi ogadilo. A kinte nisam potrošila. Ako ne računam lovu za onih nekoliko kutija bensedina koje sam tankovala u apoteci, pre nego što sam krenula da jačam svoj karakter.
