Izvor: Večernje novosti, 24.Jun.2018, 20:53   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Vida Ognjenović: Svet će postati globalni "Mekdonalds"

Vida Ognjenović, pisac i reditelj, govori za "Novosti" o pozorištu, kulturi... NA obroncima Fruške gore, s romantičnim pogledom na široko dunavsko prostranstvo, u čortanovačkoj Vili “Stanković” (od 3. do 8. jula) održaće se Peti festival “Novi tvrđava teatar”. Osnivač, umetnički direktor i selektor je naša ugledna književnica, reditelj, pedagog, bivša ambasadorka u Norveškoj i Danskoj, potpredsednik Međunarodnog i predsednik Srpskog PEN centra Vida >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Ognjenović. Odabrala je šest, po mnogo čemu različitih predstava iz zemlje i regiona, ali ih povezuje isto polazište da je teatar “mesto gde se mire iluzija i stvarnost na sasvim virtuelan način”. Ipak, taj na prvi pogled poetski imperativ, ove godine prati i intrigantan moto, otrežnjujući u svojoj konačnosti... * Festival se odvija pod sloganom “Pre no što roboti preuzmu svet”. Kakve nas posledice očekuju u sudaru sa tom neumitnom činjenicom? - Ne znam koliko ova digitalna epoha ima faza, ali dosadašnje iskustvo velikih unapređenja ukazuje nam i na izvesnu opasnost od premoći mašine. Kad algoritam zameni proces, proračun će zaobići prosuđivanje. Kad akumulacija podataka zaguši objašnjenja, mašina će uopštiti sve naše tajne, razmišljanje će postati suvišno zbog mašinske prečice do rešenja, a mi ćemo postati humane ljušture. U kulturnom smislu bićemo globalni “Mekdonalds”. * Kažete da je pozorište jedinstvena pojava jer se ne može digitalizovati? - Biće pozorišta je autentično humano područje, pošto počiva na živoj ljudskoj igri. Pozorišnu igru ne može bez učešća čoveka izvoditi nikakva mašina, čak ni ona koja i velemajstora pobeđuje u šahu, ili operiše najsitnije žlezde u organizmu, ili ruši most iz daljine od hiljadu kilometara. Pozorište se, naravno, služi i novim i starim tehnološkim pomagalima kao, uostalom, i druge umetnosti. Ali opstaje na ljudskoj snazi i deluje na ljudski pogon, sa svim njegovim manama i slabostima. I ja stvarno smatram da je to još uvek prednost. U stvari, pozorište će uskoro služiti kao sklonište pred hladnom perfekcijom veštačke inteligencije. * Stasava generacija koja već čita knjige na kompjuteru. Koliko gubi u svom doživljaju, uskraćena za “čudne mirise” štampanih izdanja? - Mislim da je to stvar praktičnosti i žurbe, pa se nadam da će se i ti digitalci vratiti knjizi. Jer, definitivno smatram da su to dva različita doživljaja teksta. I sama u nekim slučajevima čitam sa ekrana, ali to je drugi odnos. Sa ekrana se zapravo obaveštavamo, a među koricama knjige je čitav jedan poseban svet, u koji ulazimo s nekim posebnim osećanjem i osvajamo ga red po red, stranicu po stranicu. I to je neka čitalačka avantura, ili igra, da kažemo. Ima knjiga koje ostavimo posle dvadeset strana, pa im se vratimo iz ko zna kog razloga mnogo kasnije. U svakom slučaju, iz pročitane knjige izlazimo na neki način promenjeni, jer knjiga je vrsta sagovornika, a ekran verzija obaveštajnog šaltera kji napuštamo bez sećanja na njega.FESTIVALSKI PROGRAM PETI “Novi tvrđava teatar” otvoriće predstava Baruffe (koprodukcija Gledališča Koper, Slovenskog gledališča Trst, Gradskog pozorišta Pula, Pozorišta Nova Gorica), u režiji Vita Taufera. Sledi “Šuplji kamen” (u postavci Tatjane Mandić Rigonat) UK “Vuk Karadžić”, “Prostor za revoluciju” Bitef dens kompanije (koreografija i koncept Isidore Stanišić), “Evgenije Onjegin” novosadskog Pozorišta mladih (reditelj Kozmin Kretu) i “Kralj Lir” sarajevskog Narodnog pozorišta, u rediteljskom čitanju Diega de Brea. * Kakvu umetničku poruku želite, iz godine u godinu, da nam ovim Festivalom pošaljete? - Zajedno sa saradnicima i članovima Saveta kome predsedava glumac Jugoslav Krajnov, nastojim da Festival opstane. U ovo vreme besparice i čudnih kriterujuma za finansiranje kulture to je i podvig i poruka. Pokušavamo da poručimo da je umetnost skupocena jer je vrednost, a skup je prenamirisani kič koji samo šljašti i prašti. Tako pretenciozan, a prazan kao balon.* Odavno nismo videli neku predstavu u vašoj režiji na sceni. Je li to samo sticaj okolnosti? - I okolnosti su malo čudne, mada imala sam i imam i drugih poslova. Dogovorila sam se, međutim, za neke predstave i već se pripremam za njih. * Vaš novi roman “Maksimum” priča je o mehanizmima hajke i javnog progona. Verujete da bi svaki iole bolji umetnik mogao da ga doživi kao autobiografski? - Da, stvarno tako mislim. Možda je tako i u svetu, ali ovde to bolje poznajemo. Kod nas bezmalo svaki uspeh prolazi kroz "toplog zeca", na ovaj ili onaj način. * Kako smo došli do tačke da ne prepoznajemo i ne uvažavamo nesporne vrednosti? - Mi smo još uvek u mnogim stvarima u vlasti tekovina usmene kulture, u kojoj se činjenice prilagođavaju potrebi a ne obrnuto, pa istina često ima više verzija. I u klevetu se kod nas prvo poveruje, pa se tek naknadno proverava. I to ako se oklevetani izbori da do toga dođe. Nema te laži koja ovde neće proći lakše nego dokaz da je u pitanju neistina. I kad se utvrdi prava istina, ona neće ostati bez podozrenja. Zato što se i dalje više veruje narodnoj pesmi nego osvedočenom podatku. Takvi smo i znamo da smo takvi, ali opet nekako žao nam je nas, pa se tešimo retkim izuzecima. Samo gde da ih nađemo... * Dobili ste mnoga priznanja sa imenima znamenitih pisaca, među njima i Branka Ćopića. Zašto još imamo “jeretički” odnos prema njegovoj baštini i ličnosti? - Ne, mi smo njega i njegov humor u jedan mah optužili za jeres. Nekome se učinilo da nije dovoljno bezazlen ni politički korektan. Eto Ćopić, takav vrhunski pisac, duhoviti zafrkant, ironičan poput Marka Tvena, a nikad se nije do kraja oslobodio straha od tog političkog sumnjičenja. Jer, on je taj mehanizam poznavao iznutra. Znao je da s njima nema šale. Sećam se tih dana kad je skočio s mosta, jedan tadašnji političar, intelektualac, rekao je u društvu za stolom: “Pa, šta sad pričamo o tome, čovek je bio bolestan!” Rekla sam: “Glavno je da vi pucate od zdravlja i da vam je sve tako kristalno jasno”. U stvari, ni danas nam nije jasno kako smo sjajnog pisca oterali u smrt.* Ako je Mein Kampf jedna od najtraženijih knjiga u nekim evropskim zemljama, može li to biti upozorenje da je fašizam “ante portas” savremenog sveta? - Jeste, nažalost, to bi trebalo da je ozbiljno upozorenje. I nije to pitanje tolerancije, ni lagodne fraze da treba da cvetaju svi cvetovi. Teško nas iskustvo opominje da granica između dobra i zla ne sme biti pomerljiva. * Prošlo je pola veka od pokušaja poslednje globalne revolucije 1968. godine. Šta je od nje danas ostalo? - Studentska pobuna ‘68. koju su, istina uzdržano, ali ipak, podržali radnici i građani, ozbiljan je datum u istoriji našeg drštvenog razvoja. To je prva pobuna protiv diktature u jednoj ideološkoj državi. Ozbiljna opomena ovdašnjoj vlasti i šamar u lice pred svetom kome se to lice predstavljalo kao liberalno. Tada je zapravo počelo rušenje Berlinskog zida. Jeste da je potrajalo dvadeset godina, ali je dugo i temeljno učvršćivan skoro pola veka. Šta je od te pobune danas ostalo? Pa, ostala je svest o tome da svaka pobuna ima smisla. Nećete mi reći da je to malo.PISCI U DIPLOMATIJI * KOJE najznačajnije saznanje vam je donelo diplomatsko iskustvo? S današnje distance (uz Duška Kovačevića, Velikića i Basaru), kako ocenjujete tadašnji angažman pisaca u diplomatiji? - To jeste specifično iskustvo, pogled iznutra u jedan deo državnog aparata. Inače, težak posao i, verujem da će se i moje kolege složiti, zahteva i ozbiljnu naobrazbu i široko razumevanje mnogih stvari. Najmanje je pitanje činovničke korektnosti. Indijski amabasador u Oslu, Nirupam Sen (po povratku, gradonačelnik Bombaja), doktorirao je književnost na Kembridžu, nosio je sa sobom svojih dve hiljade knjiga i kancelarija mu je bila svojevrsna biblioteka. U našoj ambasadi sam zatekla desetak knjiga o samoupravljanju i zbirku turističkih kataloga za banje, jadransku obalu i planine. To su bile te male razlike u predstavljanju zemalja.

Nastavak na Večernje novosti...