Izvor: B92, 30.Nov.2014, 16:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vice zaviruje u novčanike srpskih bendova
Stalno se priča o tome kako rok nije isplativ i kako gubi tržišnu bitku, ali da li je zaista tako? Da li je nekada bilo bolje i čemu uopšte možemo da se nadamo ako ne idemo na koncerte?
Da se ne lažemo, svi su kao klinci hteli da budu rok zvezde, koju god muziku kasnije slušali. Postoji nešto istinski privlačno u ideji da s gitarom u rukama prašiš pred neznancima. Taj poriv je neprolazan. Znate ono kad vaš ćale, ujak ili burazer zgrabi oklagiju i pretvara se da >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << svira kao Hendriks? Tad udovoljava ovakvim fantazijama – onim u kojima je naučio akorde, rizikovao u životu i, vrlo verovatno, stigao do planetarne popularnosti. Jer, ako već fantazira o nemogućem, zašto ne bi i malko preterao?
Ali, suština rokenrola upravo i jeste sloboda da se preteruje – u energiji, u emocijama, u demonstriranju jedne posebne vrste snage koja potiče od ideje da nešto što si stvorio možeš da podeliš s drugima. U interakciji između benda i publike ne bi trebalo da bude granica i sve bi trebalo da bude dozvoljeno.
Zašto onda tek poneko uzme instrument u ruke? Zašto još manje ljudi dogura do snimanja albuma, koncerata ili turneja? Naročito su retki oni koji vide neki dinar od toga. Suzimo li kontekst na tranzicionu Srbiju, bavljenje alternativnom muzikom odjednom počne da poprima oblike egzotičnog hobija ili jezivo skupog sporta.
„Tenis je i dalje skuplji", kaže za Vice Boris Vlastelica, gitarista, pevač i frontmen tročlanog benda Repetitor, čija je garažna mešavina post-punk senzibiliteta, čistokrvnog roka i noise artikulacije nakon dva albuma i nebrojeno mnogo koncerata naišla na gotovo jednoglasno regionalno odobrenje.
Ceo tekst pročitajte na Vice.com
