Izvor: Politika, 05.Jul.2013, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vic dug dve i po godine
O Ženi Lebl koja je zbog šale „ljubičica bela” završila u logoru, objavljena je knjiga sećanja njenih prijatelja
Itaj Engl, mladi novinar u izraelskoj radio-stanici, zove Ženi Lebl 1991, početkom etničkih sukoba u Jugoslaviji.
– Gospođo Ženi, da li se tačno izgovara Milošebic ili Miloševic, i gde je tu akcenat? – upitao je. Sa druge strane žice čuo je, da bi kao novinar morao da zna i za Dražu Mihailovića, Nedića, Ljotića i Pavelića, kao i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << to da će uskoro početi rat u Bosni.
U prvom susretu sa Ženi Lebl, slušajući priče o događajima na Balkanu, Engl je u njenom stanu ostao od 10 ujutru do 11 uveče. „Kasnije sam odlazio u Srbiju, Bosnu, Hrvatsku, Kosovo, Irak, Pakistan, Liban, Ruandu, Kongo, i kada bih dobio neku nagradu, znao sam čijom sam je zaslugom stekao. Ženi je bila umešana i u to”, rekao je Engl.
Ovo je samo jedno od brojnih sećanja na Ženi Lebl (1927–2009), istoričarku jevrejskih zajednica na Balkanu, koje je upravo objavljeno u knjizi „Ženi” u izdanju „Čigoja štampe”, gde prijatelji i saradnici evociraju uspomene na njenu hrabrost i istraživačku posvećenost.
Ceo život Ženi Lebl stao bi, kažu, u 10 romana. Rođena je u Aleksincu, a nakon niže gimnazije, uoči odvođenja Jevreja u logor Sajmište, pod imenom Jovanka Lebl izbegla je u Niš. Hapse je 1943. i vode u berlinski Gestapo, do 1945. Vrativši se u Beograd, upisuje pravni fakultet; 1947. primljena je za novinara na konkursu „Politike”, i postaje član SKOJ-a jer je, kako je rekla, bila dušom i srcem za druga Tita, zbog čega je često vodila verbalni rat sa svojim „zadrtim kolegama”.
Bilo je to vreme kada su i zidovi imali uši, a zbog viceva su „letele glave”. Kolega joj je jednom ispričao šalu kako je Jugoslavija pobedila na međunarodnom takmičenju u cveću jer je odgajila ljubičicu belu od 100 kila, aludirajući na pesmu „druže Tito, ljubičice bela, tebe voli omladina cela”. Pošto je prepričala vic u redakciji, po Ženi Lebl dolaze dva udbaša jer je, rekoše, agitovala protiv Tita i nije prijavila narodnog neprijatelja od kojeg je čula sporni „fazon”. Odvode je u zatvor UDB „Glavnjača”, potom u logor Ramski rit, pa u Zabelu, Grgur, i Goli otok. U pet zatvora, gde je od aprila 1949. do oktobra 1951, traže joj je da promeni mišljenje i prizna krivicu. Ispisana je potom i iz Udruženja novinara.
Saznavši da su i žene bile na Golom otoku, o čemu se tada nije govorilo, Danilo Kiš, koji je u „Grobnici za Borisa Davidoviča” pisao o komunističkim gulazima u SSSR-u, nagovorio je Ženi Lebl da piše o tome. Tako nastaje „Ljubičica bela”, objavljena 1990. u dva izdanja u „Dečjim novinama”, treće izlazi u „Čigoji” 2009, a knjiga u Izraelu postaje bestseler. Sa Ženi Lebl i Evom Nahir, Kiš radi i film „Goli život” u režiji Aleksandra Mandića, koji danas može da se pogleda na „Jutjubu”.
Ženi Lebl piše kako su prijatelji „otkucavali” prijatelje, jer bi, u suprotnom, oni završili na „Titovim Havajima”. Zato se i govorilo da je na slobodi bila veća robija nego na robiji.
– Ustanovilo se da je u jugo-gulagu bilo veoma malo, u stvari najmanje, stvarnih narodnih neprijatelja, informbirovaca, Staljinovih obožavalaca. „Prijatelj” bi bacio oko na nečiju suprugu, opanjkao ga da je narodni neprijatelj, poslao ga na Goli, a onda mu podneo da potpiše razvod braka, jer tobože žena nije htela muža izdajicu – navodi Ženi Lebl.
Pisala je kako su ih u Ramskom ritu pretvarali u „tegleću marvu”. Nisu im davali vodu, a ručak za 306 zatočenica bio je šest glavica kupusa. U isti kanal su mokrile, i iz njega pile vodu, dok su im pijavice pile krv na nogama. Da ne bi potpuno „poživotinjila”, Ženi Lebl se preslišavala pesama koje zna i zamišljala kako skida knjige sa polica i prelistava ih .
U Zabeli su, kako navodi, bili bolji, „deluks” uslovi. Tu su već mogle da se okupaju i piju vode koliko žele. Zadatak im je bio istovar drva i kamenja, a upravnik se seksualno iživljavao u svom „haremu”, svedoči Ženi Lebl.
Sele ih na Sveti Grgur, ostrvo između Krka i Raba, gde su odvaljivale stene i zahvatale vodu iz mora, nosile na vrh brda i sipale u bure koje nije imalo dno...
– Samo žedni znaju da cene vodu. Bile smo okružene morem – a žedne do ludila. Spoznale smo kako je komplikovano iščupati stenu iz njenog prirodnog okruženja, piše Ženi Lebl. – Tada naučite da kamen ima žile kucavice, i gde da ga rasporite. Čupale smo temelje stena koje su tamo bile vekovima, menjale smo prirodu...
Devojke su pretvarane u starice, svedoči Ženi Lebl; otpadali su im zubi, obolevale su dok su im stizale vesti da su ih se odrekli deca, majke i muževi, jer su postale narodni neprijatelji. Nuđena im je sloboda pod uslovom da postanu doušnici i da ćute o tome šta su doživele, inače će im stradati porodice.
Sa pomilovanjem, posle „vica dugog dve i po godine”, Ženi Lebl ne može nigde da nađe zaposlenje. Piše 22 knjige o stradanjima Jevreja, i uradila je, kažu, koliko ceo jedan institut. O svom boravku u nemačkim logorima svedoči u knjizi „Odjednom drukčija, odjednom druga”, potom „Do konačnog rešenja – Jevreji u Srbiji”, „Plima i slom – iz istorije Jevreja Vardarske Makedonije”, „Jerusalimski muftija”, „Jevreji u Pirotu”. Bila je u Istorijskom odboru Udruženja Jevreja iz Jugoslavije u Izraelu, a nagrada Jevrejske opštine u Beogradu, za najbolji rad iz istorije, nosi njeno ime.
Umrla je od raka u 82. godini.
Mirjana Sretenović
objavljeno: 06.07.2013.
