Izvor: Blic, 09.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Veština
Veština
Ne može se nazvati rokenrolom ono što radi Masimo, ali obzirom da je prošao deo tog minskog polja i izvukao živu glavu, njegovo delovanje uklapa se u smisao ove kolumne. Večerašnji koncert u Centru 'Sava', kojim, u odgovarajućem prostoru, promoviše novi album 'Vještina II', trebalo bi da bude kruna njegovog odnosa sa beogradskom publikom, koji nikada nije bio lišen ni nežnosti, ni bola. Ponekad nije jednostavno prepoznati sjaj talenta vođenog svešću i nadahnućem, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << jer se okolina neprestano trudi da ga ublaži, priguši, relativizuje, ili sasvim zatrpa.
Prepoznavanje vlastitog potencijala, s druge strane, dužnost je najpre samog umetnika i Masimova veština - izuzimajući ono što ga i tehnički čini možda najboljim pevačem lakše muzike sa ovih prostora - sastoji se upravo u činjenici da je na vreme, mada ne bez prepreka i nedoumica, shvatio da je pevanje, isključivo pevanje i ništa drugo, ono čime bi trebalo da se bavi. Prevazišavši autorske ambicije i ponižavajuće pokušaje proizvodnje instant hitova za petominutnu upotrebu, pomirivši se sa činjenicom da će teško obezbediti originalni materijal dostojan njegove interpretacije, poslednjih godina okrenuo se obradama, uglavnom balkanskih, standarda. Time je pokazao da i u osnovi banalnim pesmama – kakvih, istini za volju, ima u njegovom aktuelnom repertoaru - može da udahne viši razlog postojanja. Ako mu jednom bude otvoren put ka svetskoj karijeri, što još uvek nije nemoguće, savremeni krunerski trend, koji predvodi Kanađanin Majkl Buble, dobiće vanserijskog i trenutno prepoznatljivog eksponenta.
Kralj stočara
Pošto ćemo uskoro, kako najaviše ministri, mi kulturnjaci živeti životom dostojnim čoveka, red je da se u ovom trenutku prisetimo nekih ljudi koji su nam proveli dušu do ovog, dugo očekivanog časa.
Kao svaki Posvećeni na svetu i naš Posvećeni ima najmanje dva imena. Svetovno ime mu je Rade Miletić.
Taj Rade Miletić je, kao jedan od rukovodilaca gradske klanice, pod simboličnim imenom 'Zvezda', vođen nekom samo njemu vidljivom zvezdom, za gostujuće umetnike lokalnog pozorišta, u nekoliko navrata, poklanjao čereke. Te juneće noge su završavale u kafani NIK, poznatijoj pod internim nazivom 'Kod Kepe', u najukusnijim đakonijama od sača do roštilja, a o pihtijama, koje se ovde spremaju već od avgusta, da i ne govorimo.
Tako su Rade i Kepa postali poznati širom umetničkog sveta i izvan našeg grada, a nas lokalne kolege su voleli i pamtili, u velikoj meri, zbog ove dvojice. Mi nismo gubili veru u umetnost, ali ni u svoje babe, koje su imale običaj da kažu: 'Ljubav na usta ulazi.' I tako je Rade Miletić dobio svoje drugo, posvećeničko ime, doduše prema jednoj latinoameričkoj seriji. Prozvali su ga 'Kralj stočara'.
I zaista je postao kralj. A Kralj je onaj među najusamljenijim ljudima na svetu, kada se susretne sa sopstvenom sudbinom; onaj koji plaća cehove mnogih kao svoje lične, bio on Magbet, Ričard, Atila ili Kralj stočara. Njega uvek prati nekakav usud, fatum, nekakav tuđi i spoljašnji plan koji mora ispuniti kao lični. Zato i nema prave tragedije bez patnje pravog kralja. Ali o tome su sve već rekli mnogi od Aristotela do Ničea, koji su poznavali antičku dramu. Danas se to doživljava kao dilema poverenja u bapska pitanja. Bilo kako bilo, Kralj stočara je i sam ostao bez noge.
Mi, njegovi drugovi, pravimo se da to nije ništa: 'nema veze', 'kakvi to', 'ma ko ga...' - to parče drveta pod miškom. I on se ponaša baš tako... A u stvari, mi smo sa njim dobili priliku, koja nam se retko ukazuje, da i sami ispunimo svoju sudbinu umetnika u pogledu bapskih priča i Kralja stočara koji je čerečio za nas i koga je život čerečio pred nama.
Od prvog poljupca
Vilijam Šekspir 'Romeo i Julija', režija Ivana Vujić, produkcija Narodno pozorište Beograd
Najnovija interpretacija tragedije 'Romeo i Julija' u Narodnom pozorištu zasniva se na dva temelja. Prvi se odnosi na transponovanje ove priče u naše vreme. Porodice Montekijevi i Kapuleti, naime, shvaćene su kao dve (sukobljene) strane u bivšoj Jugoslaviji. Osim muzikom, njihovu različitost rediteljka dodatno određuje insistiranjem na pripadnosti srpskom i hrvatskom jeziku, čime je predstavu opteretila nepotrebnom nostalgijom. Pri tom, nedoslednost u govoru glumaca dodatno je opteretila ovaj ugao razmatranja Šekspirove tragedije.
Druga, zrelija i bogatija grana interpretacije priče o najpoznatijem ljubavnom paru, najlakše se uočava iz divne scene tajnog venčanja Romea i Julije. Od ovog mesta se, naime, insistira na činjenici da su njih dvoje deca, da je njihova ljubav čista i da ih niko ne može rastaviti već od prvog poljupca. Ovog rešenja Ivana Vujić se, srećom, drži do kraja, počev od toga da Julija poput deteta koje jeca za najmilijom igračkom, iskreno i neutešno žali zbog progonstva Romeovog pa do samog finala kada je Juliju smestila u Snežanin ili kovčeg Trnove Ružice, u koji će, umesto da je probudi, mrtav leći i princ Romeo.
Najnovija predstava Narodnog pozorišta je, kao uvek kada je reč o Šekspiru, bila ogledalo svog vremena. A ono je nostalgično, na momente frustrirano i prilično svedeno. Najvažnije od svega ipak jeste činjenica da smo, naročito kada je reč o Nenadu Stojmenoviću ali i Vanji Ejdus, dobili Romea i Juliju koji odražavaju emocije našeg vremena. Uspešnim rešenjima treba dodati dominantnu Sonju Jauković u ulozi Dadilje, smirenu ali ubedljivu igru Slobodana Beštića (Lavrentije), kao i igru Miodraga Krivokapića. Sreća je za sve koji su bili u prilici da gledaju Radeta Markovića.
if(!window.goAdverticum)document.write('');if(window.goAdverticum)goAdverticum.addZone(31711);
|
