Izvor: Politika, 04.Mar.2011, 23:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vesna Goldsvorti: SOLUNSKI ANĐEO
Šezdesetih godina noći su bile tihe.
Mogla si da čuješ
Slavuja u krošnji nečije kajsije
Sa treće ulice odavde,
Zvuk majčinog tela koje se okreće
Prema otvorenim vratima balkona,
Reči nekog stranog jezika
Koje je šaputala u snu,
Jednog jedinog komarca
Koji ti bdije uz rame,
Ravnomerno udaranje sopstvenog srca
Dok otkucava kao sonar
Iz nekih drugih dubina, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
A onda vrisak
Transkontinentalnih vozova
Koji presecaju dolinu reke
Pripremajući se
Za jutarnju eksploziju
Egejske svetlosti.
II
S vremena na vreme, poneka kompozicija
S drhtajem bi se zaustavila
Pored naših njiva
Kao da su je iznenadile
Uredne leje boranije
Čiji su sitni skerletni cvetovi
Blistali u noći
Kao čarobne perle.
A onda bi svici upaljenih cigareta
Zaplovili polako prema prozorima vagona
Njihov dolazak najavilo bi
Tek kresanje upaljača, ili
Kratki bljesak šibice, kao sjaj zvezde padalice
Koja osvetli na trenutak
Blede mesece lica koja gledaju napolje
Prema usamljenom redu žalosnih vrba.
Zaklonjena od očiju reka je treperila na dnu polja
Dok su egzotična imena nastavljala da pulsiraju
Na belim tablicama
Prikovanim za teška vrata:
Paris Gare de’l Est, Hamburg Altona, Moskva, Wien.
III
Slivajući se kroz Beograd
Kao kroz levak
Prema Istanbulu i Atini
Vene i arterije železničkih pruga
Izgledale su kao mapa izgubljenog i nađenog Nila,
Plodna delta na severu,
Belina Atine
Plavetnilo Istanbula
Retki cvet lotosa
Sa stabljikom u mom krvotoku.
IV
U snu se ponekad vraćam u Solun
Gde nisam bila već trideset godina.
Hiljadu devetsto osamdesete
Nedugo posle mog osamnaestog rođendana
Otac me je odveo tamo vozom
Da kupim krzneni kaput,
U pogrešno vreme, na vrhuncu leta.
Negde iza Mitrovice
Bosonoga devojčica
Prošetala se celom dužinom kompozicije
Noseci u rukama
Buket božura
Crvenih kao krv.
Pupoljci su bili čvrsti, zatvoreni, nestvarni –
Kao tvrde okrugle bombone
Koje u Engleskoj zovu “lomi-vilice”,
Zeleni somot listova
Sakriven u mokroj novinskoj hartiji.
Provirila je u svaki kupe redom.
Nije bilo jasno da li prodaje cveće
Ili tek tiho pevuši za sebe –
Ne naginji se kroz prozor –
Na melodiju jedne stare makedonske pesme.
Iskočila je iz voza kada je usporio
Pred sam granični prelaz
Ispustivši svoj buket, povlačeći za sobom
Dug, biseran ogrtač od smeha
Beo, svetlucav,
Kao nizovi njenih mlečnih zuba.
V
Kod Idomenija vrućina nas je udarila
Pesnicom u mekoj rukavici od antilopa
I krenula za nama do Soluna
Gde su nas čitave ulice krznara
Čekale i tako van sezone,
Zec, lisica, samur, beli vuk.
Na kraju sam izabrala bundu od nerca
Boje kestenovog meda,
Bog zna koliko duša
Uštepanih u krzno
Koje neće biti nošeno
Više od jednom-dvaput tokom narednih godina
I koje u sećanju živi uglavnom kao roditeljska spremnost
Da ugodi taštini svoga mladunčeta.
Uskoro zatim sam otišla za Englesku gde kiša
Surovo i rado kazni nepotreban ukras,
Ali sam se i već pre toga
Osećala vrlije
Sa manje šepurenja
Kao da sam rođena sa protestantskom ljubavlju
Za crno i belo.
Shvatila sam smisao ove kupovine,
Ili ono što sam mislila da je smisao.
Pa ipak među svim mojim gresima
Ovaj je i dalje možda tako mali
Da se i danas čini jedva vredan pomena.
VI
Tog poslepodneva smo otišli do groblja na Zejtinliku.
Šetali smo između čempresa i vojničkih humki;
Otac mi je pričao o Vidu i Krfu,
O soldatima koje su sahranjivali na pučini
Iako nikada nisu videli more,
O tifusu, žutici, i malariji,
O opasnim planinskim prelazima
Kroz sveže namete albanskog snega,
O privremenim bolnicama i škotskim boličarkama,
Riđokosim dobrovoljkama, kože kao porcelan, kao sami sever.
Ja sam vrtela veliki, raskošni paket, držeći ga za mašnu od svile,
Sa začuđujućom lakoćom,
Sanjajući o snegu i ledenim stazama,
O dubokim jezerima smrznutim u brezovim šumama,
O sankama u koje je upregnuta trojka belih konja,
O grivama i srebrnim praporcima.
Nikada nisam slušala šta priča,
Kako to onda
Da se danas sećam svake izgovorene reči?
VII
Kaput je stavljen u naftalin a zatim prodat upola cene
Kada sam otišla za Englesku,
I kada je postalo jasno da se neću vratiti.
Ono čega se najbolje sećam
Jeste rano predvečerje u praznom vozu
Na povratku iz Soluna
Kroz najrujniji zalazak
Koji sam ikada videla.
Krzno boje ćilibara razastrto preko mojih golih kolena
Odslikavalo je svetlost umirućeg sunca
Kao da sam na sankama
U nekoj Turgenjevljevoj priči
U Petrogradu ili Baden Badenu,
Bilo gde drugde, samo ne u Makedoniji
Na trideset i šest stepeni
Čiste radosti
Posedovanja.
VIII
Oblak u obliku anđela
Sa crveno osenčenim slabinama,
Lebdeo je pored nas kao balon na uzici
Kao da je slušao šta moj otac priča
Upijajući nizove njegovih rečenica
Žednije nego što sam ja to činila
Dok sam sanjala ispod pokrivača
U koji je uloženo šest meseci roditeljskih plata.
Nedotaknut žeđu za raskošnim stvarima
Otac je govorio o Solunu
U Prvom svetskom ratu.
Drugi nismo pominjali,
Niti smo pomišljali da će se još jedan
Desiti za našeg života.
Nikada nisam pitala za razlog te tišine.
Mnogo pre nego što sam otišla za Englesku
Razumela sam dobro
Da bi mogla da se podnese tolika istorija
Potreban je krug bistre plave vode
Između tebe i nje,
Krug bistre plave vode.
..........
O autorki: Vesna (Bjelogrlić) Goldsvorti (1961. Beograd) redovni je profesor engleske književnosti na Kingstonskom univerzitetu u Londonu. Autor je knjiga „Izmišljanje Ruritanije: Imperijalizam mašte“ i „Černobiljske jagode“ i urednik edicije Svetovi pisma koja izlazi u Noriču. Njena prva zbirka poezije pod naslovom “Solunski anđeo”, iz koje predstavljamo ovu pesmu u srpskom prevodu autorke, izlazi u novembru. Bavi se temama seoba, sećanja i evropskih ratova, a nedavno se našla u užem izboru za međunarodnu nagradu „Robert Krošou“ koja se dodeljuje u Kembridžu a nosi ime čuvenog engleskog metafizičkog pesnika iz 17. Veka.
K.R.
objavljeno: 05.03.2011.
