Izvor: Politika, 18.Jul.2009, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Veseli galeb iz Malage
Sa slavnim špansko-američkim glumcem o izazovima rediteljskih i producentskih poslova, „univerzitetu” zvanom Holivud, cenzuri filmova, Pedru Almodovaru i Vudiju Alenu
Od našeg specijalnog izveštača
Još sa 14 godina počeo je da se bavi glumom. Prvo u rodnoj Malagi (rođen je u tom španskom gradu 1960. godine), a zatim u Madridu u kojem je kasnije studirao glumu. Seks simbola osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka – španskog glumca Antonija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Banderasa – upoznali smo tek kada je zakoračio na veliki ekran i to malom ulogom u filmu Pedra Almodovara „Lavirint strasti”. Za njegovu uspešnu karijeru pozorišnog glumca, u uglednom teatru Nacionalni dramski studio, malo se tada znalo.
Pedro Almodovar je možda zaista preokrenuo sudbinu Antonija Banderasa. Postali su saradnici i u filmovima „Matador”, „Zakon želje”, „Žene na ivici nervnog sloma”, a obojica svetsku slavu postižu kontroverznim filmom „Veži me” (1990).
Odavno je već Banderas osvojio i Holivud, ali i srce Melani Grifit s kojom živi u srećnom braku i s kojom ima ćerku. Viđen je u filmovima „Evita”, s Madonom i Džonatanom Prajsom, u „Atentatorima” sa Silvesterom Staloneom, „Mambo kings” sa Armanom Asanteom, „Maska Zoroa” sa ser Entonijem Hopkinsom i Ketrin Zitom Džons, a uskoro ćemo ga gledati i u novom filmu Vudija Alena, čemu se Banderas posebno raduje.
Sve u svemu, čini se da je ovaj temperamentni Španac s lakoćom ostvario „američki san” koji mnogi rođeni Amerikanci nisu ostvarili. Usred Holivuda je osnovao i nezavisnu producentsku kuću „Zeleni mesec” u kojima je već ostvario i svoja dva samostalna rediteljska filma – „Ludilo u Alabami” i „Letnja kiša”. Ovaj potonji imao je nedavno počasnu projekciju na 44. Festivalu u Karlovim Varima, u čast njegovog tvorca, kojem je pripao takozvani predsednički Kristalni globus za izuzetan doprinos svetskom filmu...
Malo Vam je bilo glumačkih izazova, pa ste svoju delatnost proširili i na produkciju i režiju. Šta Vas je na to nagnalo, hrabrost ili radoznalost?
Samo sam hteo da s publikom podelim evropsko iskustvo i lične kinematografske poglede. Mislim da je to želja svakog umetnika. To rade i slikari, muzičari, žele da komuniciraju i dele svoje poglede na stvarnost i fantaziju, na odnose među ljudima. S druge strane, bio sam izvođač tuđih projekata toliko dugo i odjednom mi se učinilo da sam dobio poziv s druge strane kamere. Taj unutrašnji glas mi je jednog dana rekao: „OK, sada je red na tebe”.
Za prvi izazov Vi ste odabrali priču o odnosu crnaca i belaca, o nekim od američkih mitova, američkom snu, a pri tome ste i veoma kritični. Rizikovali ste da neko možda kaže: „Hej, šta ima ovaj Španac da nam priča o američkom Jugu”?
Bio sam svestan svih rizika. Mogli su tako da kažu i za Olivera Stouna, da se pitaju zašto on snima filmove o Salvadoru ili Kubi. Mogli su da se pitaju zašto Alan Parker snima film o Evi Duarte Peron ili „Misisipi u plamenu”. Nisu to stvari o kojima ja treba da sudim. Ne zaboravite da su prve predstave koje mi Evropljani imamo o Americi stvorili upravo reditelji Evropljani – Bili Vajdler, Ernst Lubic, Fric Lang, Alfred Hičkok i drugi. „Ludilo u Alabami”, da se razumemo, nisam snimao da bih sudio bilo kome. Jednostavno, bilo mi je potrebno utočište od velikih studija. Filmom „Maska Zoroa” inkasirao sam producentima veliki novac. Bio mi je potreban međuprostor, predah, počeo sam da tražim projekte koje bih sam mogao da režiram i tako naišao na scenario za „Ludilo u Alabami”.
Šta Vas je u tom scenariju najviše privuklo, lik Lusil kojeg u filmu tumači Melani Grifit?
Privuklo me je to što sam shvatio da pred sobom imam priču s refleksijama prava na socijalnu slobodu, na ljudska prava i to na potpuno drugačiji način od svega što sam pre pročitao. Shvatio sam da će to biti film koji će od samog početka zahtevati od publike da „radi” s njim. Da će davati publici informaciju koja će im već u sledećem kadru izmaći i da će to biti uzajamna igra do kraja. Možda sam za rediteljsko debitovanje mogao da odaberem lakši projekat, ali onda nikada ne bih bio u prilici da osetim takvu strast.
Jeste li imali problema s filmskim cenzorima?
Ne znam kako mi je to pošlo za rukom, ali izmakao sam se cenzorima iako su mnogi ovaj moj film smatrali „politički nekorektnim”.
Takve probleme niste imali s „Letnjom kišom” jer je ovo drugačija vrsta filma?
U svakom se filmu može pronaći nešto zbog čega bi mu „komisije za zaštitu morala” mogle prišiti lošu oznaku ili posebno upozorenje. Što se mene tiče, apsolutno sam protiv cenzure još od vremena kada sam u Španiji snimao filmove. Da sam se bojao cenzure onda nikada ne bih snimao filmove s Pedrom Almodovarom. Kada smo svojevremeno došli u Ameriku s filmom „Veži me”, Pedrov film je u američkim bioskopima odmah dobio oznaku iks. Zašto? Zato što je to bila priča o čoveku koji je kidnapovao ženu, otišao s njom u krevet, a ona se zaljubila u njega i ostala s njim. Sećam se da je u isto vreme „Dizni” proizveo dugometražni animirani film „Lepotica i zver”, čiji je sadržaj u osnovi isti. Zver kidnapuje lepoticu, lepotica se zaljubljuje u njega i oni ostaju zajedno. Kakvo licemerje, kako negovanje duplih standarda!
Vi ste ipak ostali u takvoj Americi?
Jesam jer ima u toj zemlji mnogo stvari koje mi se dopadaju. To je veoma pragmatična zemlja u kojoj vam se nudi mogućnost da igrate igre koje volite.
Niste zauvek rekli zbogom Almodovaru?
Nikako! Siguran sam da će nam se jednog dana putevi ponovo ukrstiti na obostrano zadovoljstvo. I jedan i drugi smo dovoljno mladi.
Uskoro ćete raditi s Vudijem Alenom, priželjkivali ste tako nešto?
Jesam, i te kako! On je toliko autentičan, inteligentan, duhovit i nepredvidiv. Volim način na koji on gleda na život. Uzbuđenje što ću raditi s njim mogu jedino da uporedim sa uzbuđenjem koje sam kao devetnaestogodišnjak osetio gledajući Bertolučijev „Dvadeseti vek”. Ne mogu mnogo da vam kažem o Vudijevom novom filmu, osim da i dalje ima radni naslov „Neimenovani projekat Vudija Alena” i da ću u njemu igrati s Naomi Vots, ser Entonijem Hopkinsom i da će nam se, kao nova Alenova muza, pridružiti i Frida Pinto.
Šta ste za ovih 25 godina tako korisnog naučili u Holivudu?
Ne toliko o svom profesionalnom životu, koliko o životu samom po sebi, o odnosima s drugim ljudima, porodici i o očinstvu. Moj „univerzitet” u Holivudu je škola o životu, a ne o glumi.
Vaš brak s Melani mnogi nazivaju najstabilnijim holivudskim brakom?
To kao da mnoge iznenađuje, kao da mnogima i smeta. Tabloidi nas dugo nisu ostavljali na miru, a svi ti što jure da uhvate „kako nam brak propada”, nikada neće imati ono što ja imam – osećaj zadovoljstva, jedinstvenosti i deljenja istih pogleda na život i svet, sa osobom koja je pored mene.
Vi i Pablo Pikaso važite za dve najslavnije ličnosti iz Malage?
On je bio veći i jači od života i svakako slavniji od mene. Mnogo ga volim, čak posedujem i dve njegove slike. Kada sam počinjao karijeru, sebi sam često govorio kako je Pablo Pikaso odrastao na ulicama Malage i da, ukoliko budem dosledan sebi i istrajno se borim, mogu uspeti kao i on. A Pablo Pikaso je vanvremenska legenda.
Postoji li još neko koga smatrate legendom?
Robert de Niro! On je glumac kojem se apsolutno najviše divim. Kada smo se upoznali na jednom holivudskom prijemu, on se rukovao i spontano drugarski poljubio, tapšući me po leđima. To mi je bio znak da smo iste, mediteranske krvi. Moji heroji su još i Stenli Kjubrik, Orson Vels, Dejvid Linč i, naravno, Almodovar...
Dubravka Lakić
[objavljeno: 19/07/2009]
