Izvor: Glas javnosti, 12.Maj.2009, 04:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Verujem u ideale
Uspešna saradnja dvojice umetnika - glumca Tihomira Stanića i reditelja i dramskog pisca Gorana Markovića, započeta pre dve godine filmom „Turneja“, uskoro će biti „overena“ i na pozorišnoj sceni, i to u crnohumornoj predstavi „Falsifikator“, koja govori o padu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, titoizma i jednog čestitog i poštenog čoveka koji je verovao u sve to. Komad se radi povodom 20 godina od pada Berlinskog zida, u okviru projekta „Posle pada“, koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << obuhvata nove predstave u 14 evropskih zemalja, a nekoliko najboljih biće izvedeno krajem godine na festivalu u Drezdenu. Marković, autor i reditelj komada čija je premijera u nedelju 17. maja na Velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta, glavnu ulogu Anđelka Miloševića poverio je Staniću, a u podeli su i Danica Ristovski, Miodrag Krivokapić, Daniel Sič, LJubomir Bandović, Slobodan Ćustić...
- Ideja o ovom komadu nastala je u vreme dok smo snimali „Turneju“, jer smo Goran i ja tada mnogo vremena provodili zajedno - otkriva gospodin Stanić u intervjuu za Glas javnosti. - S obzirom na to da je veliki deo filma bio sniman u Republici Srpskoj, odnosno u tim krajevima gde sam ja odrastao, logično je bilo da su se pričale i neke priče iz tog vremena dok sam živeo tamo. E, onda smo došli na ideju da bi bilo veoma dobro da na osnovu toga Goran napiše novi komad i posle izvesnog vremena nastao je „Falsifikator“.
Uskoro na filmu
„Falsifikator“ bi, prema nekim najavama, uskoro mogao da bude ovekovečen i na filmskom platnu?
- Kako sada stoje stvari, prva klapa bi trebalo da padne 1. avgusta 2010. godine. Film će se snimati u Šeškovcima kod Laktaša i u Dubici, odnosno na autentičnim lokacijama na kojima se i dešava radnja ove priče
To je, zapravo, vaša lična priča?
- Ne, ovaj komad nema biografske elemente iz mog života. Postoje tu i tamo poneki detalji i anegdote, ali oni su samo bili blagi povod za ovu priču. Anđelko Milošević, koga ja igram, delimično podseća na mog pokojnog oca Nedeljka. Ipak, ja kao glumac i sklop mojih psihofizičkih osobina verovatno više podsećaju na njega, nego sam lik iz komada.
Zajedno sa padom glavnog lika odvija se i priča o početku kraja SFRJ ispričana posrednošću jednog idealiste. Da li ste vi, privatno, nekad verovali u ideale?
- Da. Verujem i dan-danas. Ali, zato ne verujem u tu kolektivnu depresiju i beznađe. To je glupost. Ja sam, u stvari, optimista i realan čovek, što znači idealista. Ima jedna misao iz predstave „Art“ Jasmine Reze u kojoj se kaže da je „sve što je svet stvorio i sve što je bilo veliko i lepo nikada nije bilo plod racionalnog pristupa“. Znači, taj racionalni pristup i neki izgovor koji glasi: „Ne može se ništa, eto tako je, nažalost“ ne može doneti ništa ni bitno ni dobro.
U smislu tog „racionalnog pristupa“, sa kakvim emocijama danas, skoro dve decenije posle njenog raspada, gledate na tu našu nekadašnju zajedničku državu Jugoslaviju?
- Nikad nisam imao odnos prema državi. Nije me zanimala ni ta velika, ni ova sadašnja. I te dve, kao i ove nove male državice su jednako ograničavajuće. Svaka od njih ima granice. Bez obzira na to da li do granice, kao što je slučaj sada, putuješ samo sat vremena ili nekad po šest i sedam sati, jednako je odvratno. Svaka država postavlja ograničenja svojim zakonima, granicama, ustrojstvom, vojskom, policijom... Nikad ne bih mogao da se poistovetim sa državotvornim elementima društva niti osećam ikakvu potrebu za tim. Naprotiv.
Ako biste pravili poređenje o životu u nekadašnjoj Jugoslaviji i današnjoj Srbiji, kom periodu biste dali prednost?
- Tom prvom, ali samo iz sebičnosti, jer sam tada bio mlad i zdrav. Dakle, nije u pitanju nikakva jugonostalgija, već samo nostalgija za sopstvenim zdravljem i mladošću koja te tera da idealizuješ to vreme. S obzirom da u ovom vremenu imam decu koja se sad razvijaju, rastu i dolaze u punu snagu, ovo vreme mi je ipak draže.
Niste jugonostalgični?
- Ne. Jedna ćerka ima 16 i po, a druga pet godina. Šta njih dve imaju s tim? Ništa. Moram da razmišljam o budućnosti. Zato se ponekad i upetljam u te političke vode, recimo, u vreme izbora, jer podržavam one struje za koje verujem da su bliske onome što će mojoj deci omogućiti da imaju neki bolji život...
