Izvor: Politika, 11.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vernik poezije
Pesnik Stevan Raičković sahranjen juče na Novom groblju u Beogradu
Stevan Raičković, jedan od naših najvećih pesnika, sahranjen je juče u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu. Pored članova porodice, od pesnika Raičkovića oprostio se veliki broj književnih i kulturnih poslenika, izdavača, prijatelja.
Među njima je bio Matija Bećković, koji je govorom podsetio na izuzetnu i jedinstvenu ličnost Stevana Raičkovića, a tužnoj povorci pridružili >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su se Slobodan Rakitić, Srba Ignjatović, Rajko Petrov Nogo, Milan Komnenić, Predrag Palavestra, Nikša Stipčević, Ljubomir Simović, Radoš Ljušić, Brana Crnčević, Milosav Tešić, Ljiljana Šop, Miroslav Maksimović, Novica Petković i mnogi drugi.
Opelo su održali vikarni episkop hvostanski Atanasije (Rakita), i protojereji Petar Lukić, starešina Saborne crkve u Beogradu, i Miodrag Popović, urednik lista "Pravoslavlje".
Matija Bećković od pesnika Stevana Raičkovića oprostio se Geteovim stihovima, nazivajući ga i "Visokim Stevanom naših dana".
– Pesnici, koji su nekad bili bogoslovi slobode i heroji kulture, još pretrajavaju kao vernici poezije. A vera u poeziju je vera u večni život, vera da sunce poezije neće nikada zaći. Jedan od njenih neostupnih vernika bio je Stevan Raičković, čiji život posvećen poeziji nije bio ništa drugo nego zavet bez monašenja i služba bez svešteničkog čina. Istina, i takav vernik samotnjak ovih godina je govorio: "To više nije moje vreme! Ovo nije moj vek!", rekao je Matija Bećković, dodavši:
– Nije voleo rang-liste i top-liste pesnika, ni atribute najbolji i najveći, pa ćemo ga poštedeti takvih počasti u času kad u hram srpske poezije ulazi kao nova karijatida. Čovek na svom mestu, svoj na svome, veran svojim doživljajima, nije se udaljavao od sebe i svog pozvanja, stojeći kao prekor svima kojima bi bilo malo da budu samo pesnici. Bio je jedan od najduhovitijih ljudi, ali te duhovitosti nema u njegovim stihovima i ona će ostati nepoznata svima koji ga nisu poznavali.
O nerazdvojnom prijatelju i zemljaku Senćaninu Stevanu Raičkoviću, Matija Bećković govorio je sa puno topline, kao o pesniku za kojim tuguje ne samo Senta, već i Neresnica, Tisa, Subotica, Herceg Novi i Podgorica, "i svuda rasuta, znana i neznana pesnička porodica".
– Jednog davnog leta u Herceg Novom zamalo se udavio. Otplivao je daleko, na pučini su ga iznenadili i zahvatili ogromni talasi, počeo je da se davi, ali bilo ga je sramota da zove u pomoć. U času dok ovo govorim, čini mi se da se danas nešto slično događa i sa njegovim narodom, koga je sramota da zapomaže i zove u pomoć – naglasio je Matija Bećković.
Posle opela, vikarni episkop hvostanski Atanasije (Rakita) kazao je da svoje duboko molitveno saučešće sa porodicom i prijateljima Stevana Raičkovića izražava ne samo u svoje ime, već i u ime mitropolita Amfilohija (Radovića). Naglasio je da je Stevan Raičković bio harmonična ličnost, u svojim knjigama i sa svojim bližnjima. Dramski umetnik Gojko Šantić podsetio je na Raičkovićevu harmoničnu poeziju, govoreći stihove iz "Kamene uspavanke".
-----------------------------------------------------------
Komemoracija u UKS
U Udruženju književnika Srbije, u Francuskoj 7 u Beogradu, danas u 12 časova biće održana komemoracija Stevanu Raičkoviću. Govoriće Srba Ignjatović, Slobodan Rakitić, Danilo Nikolić, Branimir Šćepanović, Rajko Petrov Nogo i Miroslav Maksimović. Stihove Stevana Raičkovića kazivaće Gojko Šantić.
M. Vulićević
-----------------------------------------------------------
Apsolutni pesnik
Ništa...
Ali osećam kretanje, iznad.
Stevan Raičković najbolji je liričar u srpskoj poeziji posle Drugog svetskog rata, nastavljač najčistije lirske tradicije kod Srba - stražilovske, klasik nacionalne literature i kulture.
Književni rad Stevana Raičkovića presudno obeležavaju dva apsoluta: život i poezija; lirsko ja, prva i poslednja adresa njegovog pevanja, nikada ne izlazi iz procesa istovremenog poistovećivanja sa jednim i sa drugim ("Pesma tišine", 1952, "Balada o predvečerju", 1955; "Kasno leto", 1958). Doživljaj prirode je, pri tome, onaj kristalizacioni centar u čijoj se tajni opredmećuju glavni motivi njegove poezije: tišina, usamljenost, strah, smrt, kao i njihovi simbolički ekvivalenti: reka, nebo, ptica, kamen, krst ("Kamena uspavanka", 1963; "Točak za mučenje", 1981).
To je lirika samoposmatranja i dubokih unutrašnjih rasvetljenja, sva posvećena natpojmovnom usklađivanju svesnih i nesvesnih stanja, intuitivnih koliko i misaonih otkrića o svetu ("Zapisi", 1971), ali i istorijske odgovornosti za svoj narod, u dvadesetom veku izložen neviđenim stradanjima ("Suvišna pesma", 1991; "Fascikla 1999/2000", 2004).
Tematsku dominantu Raičkovićevog stvaralaštva imenuje, ipak, motiv pesme. Ma o čemu da peva - o prirodi, gradu, ljubavi, samoći - on razgovara s pesmom: čitava zbirka Stihovi (1964) predstavlja duboko osmišljenu lirsku raspravu o pesničkoj umetnosti i sudbini pesnika.
Monološki pesnik elegičnog i tamnog glasa, Raičković je stvaralac zadivljujuće jezičke mašte i prodorne antipojmovne refleksije. Tvorac najlepših soneta u srpskoj poeziji, čije sheme neprestano proširuje i bogati, on je baštinik klasičnog melodioznog stiha i tradicionalnih pesničkih oblika, što njegovom senzibilitetu nije bilo prepreka da se stalno iskazuje kao moderan i nov.
Jovan Pejčić
[objavljeno: 11.05.2007.]
