Izvor: B92, 29.Apr.2010, 10:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Velja Pavlović: Petao nad Beogradom
Moje novinarske godine vezane su za Studio B. I uz izuzetak samo jedne, kada sam odatle izbačen i radio u TV Politici (od aprila 1995. do aprila 1996.), sve ostale godine proveo sam u ovoj kući. Nije rezultat toga nekakva moja legendarna lojalnost ili istrajnost, čemu bih voleo da jesam sklon, već je razlog enormna privlačnost Studija B. On me je od prvog dana vezao za sebe, postao način mog razmišljanja i stil života
Beležnica: Velja Pavlović - Petao nad Beogradom >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << / Preuzeto iz magazina STATUS
Radio Studio B se pre 40 godina, 1. aprila 1970. baš tako i pojavio u Beogradu, kao spontana revolucija u shvatanju radija, novinarstva, javnog organizovanja ili života uopšte u jednom velikom (i srećnom) evropskom velegradu, kakav Beograd tih godina postaje. O tome briljantno piše i istoričar Predrag Marković u svojoj knjizi "Beograd između istoka i zapada'', o Beogradu šezdesetih, u koji tada, prvi put u istočnom bloku, ulaze vespe, šuškavci sa Ponte Rosa, muzika iz ''razigranog Londona'', u kome počinje redovno da izlazi prvi specijalizovani časopis u istočnoj Evropi posvećen rokenrolu - ''Džu Boks'', organizuje se prva gitarijada (među čijim pokretačima i organizatorima je novinar Dragan Jelić potonji osnivač i kreator muzičkog izgleda radija Studija B) ... Čitav svet u stvari tih godina doživljava zapanjujuće promene od frizura do koncepta života, važan medij komuniciranja je rokenrol, zahvaljujući kojem nastaju i nove rokenrol radio stanice, kakve su bile famozni Radio Luksemburg, Radio Karolina, ili Radio Veronika...
Njihov pandan u Beogradu postaje Studio B, prvi radio u čitavom regionu koji emituje program bez prekida, 24 časa dnevno, a koji se sastoji od angažovane rokenrol muzike i ideologije koju bismo mogli nazvati ''stop the war in Vietnam'' što je u stvari kolevka građanskih inicijativa, ili građanskog društva uopšte. Samo, dok su ''Luksemburg'' , ''Karolina'' i ''Veronika'' nestali čim je splasnula moć velikog cunami talasa roka, Studio B u svojoj sredini opstaje i ostaje nadalje i te kako važan faktor sopstvene društvene stvarnosti. Ovakvu sudbinu on ima zahvaljujući činjenici da je od prvog dana svog postojanja stajao sa dve noge na zemlji: jedna je novi muzički zvuk, ili rokenrol, druga je novo, ''servisno novinarstvo'' koje postaje nezamenljiv oslonac stanovnika velegrada. Jer, dok je Radio Beograd svakodnevno emitovao Izveštaj o vodostanju, toliko nerazumljiv i nepotreban za 99 odsto slušalaca da je to bilo već i zabavno, dotle je Studio B u svakom satu emitovao temperaturu, pravac vetra i pritisak u vazduhu, u saobraćajnim špicevima obaveštavao o gužvama u glavnim ulicama, ili pritiskao nadležne da hitno popravljaju kvarove u vodovodu i elektro-mreži, zastupao građane u borbi protiv opštinskih birokrata... što postaje novi standard za sve medije koji kasnije nastaju. Zato je Studio B odgovoran ako ne za nastanak, onda svakako za polet i razvoj tzv. novog talasa osamdesetih ili višepartijskog sistema u devedesetim godinama... da pomenem samo dva krupnija perioda njegove postrokenrol istorije.
U Studio B sam prvi put ušao u proleće 1978. godine kao student novinarstva da odradim obaveznu studentsku praksu. Bio sam zapljusnut srdačnošću, jednostavnošću i energijom ljudi koji su tu radili. A nije ih bilo mnogo. Sveukupno, dvadesetak stalno zaposlenih, u dve redakcije, novinarskoj i muzičkoj, plus tehnički sektor. Zato je broj prijatelja i saradnika Studija B bio beskrajan. U tom tavanskom prostoru na vrhu ''Beograđanke'' i danju i noću muvalo se sve što je nešto značilo u javnom životu Beograda. Pre podne primala je ''Kancelarija Duška Radovića'', zatim je oko podneva gužvu stvarao Đoka Vještica i njegova klijentela, da bi dalje gosti dolazili i odlazili, stalni i povremeni, sve do kasno u noć, ili kako je Cane iz ''Partibrejkersa'' u jednom od intervjua rekao: ''Kad se po gradu sve zatvori, išli smo u Studio B gde je uvek bilo društva ...''
Ja sam stanovao preko puta Studija B, sam sam živeo u stanu u kome i sada živim, i neretko žurke su se i tu pravile (u mom stanu punih nedelju dana spavao je danas hiperaktuelni Ratko Knežević. Preporučio ga je neko od prijatelja. Ratko tada nije imao novca za hotel, nije imao novca uopšte, spremao se za putovanje u Švedsku. Pamtim da je bio nadmoćno komunikativan, dolazio je i on u Studio B i pio kaficu sa Đokom Vješticom sa kojim ga ja nisam upoznao. Ratko je uspeo sam da se upozna sa njim, kao i sa mojim društvom u ''Manježu''). I kad sada shvatam da se skoro ničeg od toga ne sećam, da nemam ni fotografija koje bi danas bile vredne, da ne kažem ''istorijske'', spas tražim u onome što je o najslavnijem periodu u istoriji rokenrola rekao jedan muzičar, jedan od učesnika tog vrermena: ''Ko se seća šezdesetih, taj ih nije živeo.'' E baš tako nekako su prolazile i moje sedamdesete i osamdesete u Studiju B.
Odmah su počeli da me tretiraju ravnopravno, da mi daju neke zadatke, nisam verovao da smem onako ''sa ulice'' da stanem pred mikrofon i kažem koliko je stepeni ''prema poslednjim merenjima''. Slušao je to ceo Beograd, iako je bilo dva noću, na primer. Urednik u novinarskoj redakciji Manojlo Gluščević osetio je moje čuđenje, pa mi je rekao da postoje dva načina da naučiš da plivaš. Jedan je da danima vežbaš na suvom, mlatiš rukama i nogama po obali, ali na kraju opet te čeka voda. Drugi je da te neko odmah gurne u talase pa plivaj... E ovo poslednje je sistem na koji se oslanjao Studio B, koji je kasnije nazvan i ''Novinarska škola Studija B'', kroz koju je inače prošlo stotine novinara i napunilo novim ''plivačima'' bukvalno svaku redakciju u gradu. Manojlo je bio najstariji u Studiju B, predavao je sociologiju na Poljoprivrednom fakultetu, za svoj rad u Studiju B nije hteo nikada da uzme ni paru. Za njim je išao glas da je bivši dobrovoljac i politički budni neprekidno su tražili bilo kakvu dlaku u njegovom radu da ga proteraju iz Studija B. On se na to uopšte nije obazirao, uostalom, kao i većina u Studiju B, jer na toj teritoriji, visoko u oblacima 23. sprata Palate ''Beograđanka'', nije bilo najvažnije da svako bude član SKJ, kao u svim ostalim redakcijama u Beogradu. Manojlova strast bila je priroda, redovno je išao u lov i na konjske trke, kažu da je čak imao i trkačkog konja. S vremena na vreme umeo je da pozove saradnika kod sebe u kancelariju tek da upita kako si, imaš li problema... I za takve neobične postupke osetio je moje čuđenje, pa mi je jednom rekao: ''Mladiću, zapamti, i konja s vremena na vreme moraš da pomaziš i da mu daš kocku šećera, inače neće da trči.'' Vremena surovog profesionalnog odnosa među ljudima u Studiju B nisu bila ni na vidiku.
Urednik vesti bio je Branko Čupković Čupko, čovek originalnog i nekako dečjeg humora i uvek dobre volje. Njemu sam na pregled dao jednu od prvih vesti koje sam napisao, o koncertu grupe ''Hipnotisano pile'' u kojoj je svirao pre ''Električnog orgazma'' danas moj prijatelj Gile Srđan Gojković. Čupko je odmah primetio da u vesti ne piše gde je koncert. Kad sam mu rekao da ni ja sam ne znam gde je koncert, on mi je najozbilnije rekao: ''Pa koncert grupe 'Hipnotisano pile' mora da je u Kokinom Brodu!'' I danas kad se setim ovoga smejem se kao blesav totalno blesavom Čupkovom humoru.
Duško Radović je u Studio B stizao oko pet sati ujutro i ostajao barem do pet popodne. Pisao je tekstove za reklame Studija B i ko zna šta još sve, njegov sin Miloš kaže da je nakon objavljivanja nekoliko knjiga iz zaostavštine ostalo još 14.000 stranica neobjavljenih rukopisa koje je predao Narodnoj biblioteci Srbije. A Duško je tvrdio da mu je glavna osobina lenjost!? O onome što piše najčešće je razmišljao šetajući kružnim hodnikom koji povezuje sve prostorije u redakciji Studija B. Sećam se da je najčešće bio zamišljen i strog, a jedan njegov prijatelj rekao je da je Duško skoro uvek mrgodan ''da ne bismo, u svojoj površnosti, kakvi jesmo, onu verdrinu koja je izbijala iz njega i koju je nesebično nudio, olako uzeli''. Dok je on tako nemo kružio meni je padala na pamet poslovica ''Da nije vetra pauci bi nebo premrežali'' i od prvog dana verovao sam da je sama ta Duškova šetnja u krug oko Studija B najefikasnije razbijala glupost, lenjost, neiskrenost... i terala nas da iz sebe izvlačimo ono najbolje. Sećam se kako mu je neko od kolega, na neko pitanje o izvesnim propustima, rekao: ''Ma to je Duško, duga priča...'', a on mu je munjevito replicirao: ''A ti mi je reci kratko!'' i tu je bio kraj svih foliranju. Ponekad je vodio sastanke zaposlenih, ili Zbor radnih ljudi, kako se to zvalo, i trudio se da suzbije sve prazne priče, poštujući pri tom svakog ko je ima šta da kaže. Te seanse obično je zaključivao rečenicom: ''Završen je sastanak, počinje rastanak!''
Na jednom od sastanaka predložio je da ja dobijem mesečnu nagradu za kvalitet i trud u radu, mada sam bio najmlađi u redakciji. Nisam je dobio jer sam još bio honorarac, ali, iako sam se već požalio da ne pamtim, ovo nikad neću zaboraviti jer verujem da mi je jedna od najvećih nagrada u čitavoj novinarskoj karijeri baš ova koju nikada nisam dobio. Kada je išla emisija ''Beograde dobro jutro'' u 7,15 verovatno je ceo Beograd tada zastao i zaćutao tih pet minuta da čuje šta Duško govori. Desilo mi se da u gradskom atobusu ćutim i slušam zajedno sa putnicima Duška sa tranzistora kod vozača, koji je pun pažnje i poštovanja pošao dalje sa stanice tek kad se emisija završila. Slušali su ga i potpuno razumevali, bez razlike, i taksisti i akademici, i sobarice i ministri. U emisiji ''Beograde dobro jutro'', on se ponekad direktno obraćao i nama koji smo radili sa njim. Sećam se kako je čestitao Draganu Kojadinoviću što je diplomirao, ili poželeo srećan odlazak u vojsku Vuku Steviću, a jedanput je u emisiji ''Beograde dobro jutro'' pomenuo i moje ime. Prethodnog dana objavljena je moja radio reportaža iz Kliničkog centra o nedostatku lekova i hrane, o tome kako bolničarke peru stare zavoje jer se novi ne kupuju. Duškov komentar u emisiji ''Beograde dobro jutro'' bio je sledeći: ''Čuli ste juče od našeg novinara Velje Pavlovića, kako u bolnicama nema lekova, ni zavoja, ni hrane. Dabogda se razboleli i dopali postelje svi oni zbog kojih bi nam bolnice bile savršeno snabdevene.'' I istog trena počelo je telefonsko javljanje moćnika i raspitivanje na koga je to Radović mislio, što je već bila glavobolja jednog drugog besmrtnika Studija B , direktora i glavnog urednika, doktora Dragana D. Markovića.
U svojoj knjizi ''Moje press godine'' Dragan navodi neke od tih Duškovih rečenica koje je morao da objašnjava političarima:
''Počeli smo da živimo kao oni protiv kojih smo se borili i koje smo razvlastili i pobedili. Kao da ih nismo mrzeli, kao da smo im samo zavideli.''
''Našu zemlju najviše vole rukovodioci. Nigde nema bolje zemlje za rukovodioce nego što je naša.''
''Kad više ne bude ni vas, ni vaše slave i privilegija, vaša deca će prodavati Dedinje deci fudbalera, pevača, trgovaca i nakupaca. Posle kraće pauze, Dedinje će ponovo postati ono što je nekad bilo.''
''Političari su nam mnogo boljni od politike. Ovo zaključujemo po tome što češće menjamo politiku nego političare.''
To je na Studiju B išlo u vreme komunističke diktature. Ne znam kako bi ove iste rečenice danas prošle kod vlasti u vremenu evropskog i demokratskog preobražaja ?!?
Redakcija je bila jedna veća soba u kojoj smo svi sedeli. Na radiju je išla vest o avionu punom hrane za gladne, koji već deset dana stoji na aerodromu negde u nekoj afričkoj zemlji. Neko je tada rekao: ''Što tamo ne pošalju Dragana? On bi to istovario za dva sata!'' Niko se nije nasmejao, šala je ispala kao praktičan predlog. Jer nismo mogli da zamislimo da na svetu postoji posao ili problem koji naš direktor Dragan Marković ne može da reši. Možda ja nisam bio sasvim po njegovoj meri i ukusu jer Dragan je bio dinamičan i neobuzdan, munjevito mislio, genijalni organizator i uvek u akciji, pa vam je pored njega puls jednostavno brže radio i osećali ste da nema prepreka, što nisu baš moje najkarakterističnije osobine, naprotiv. Naravno, to mu nimalo nije bila prepreka da me uvažava, da me neprekidno pita kako mi idu studije, da se seća bolje nego ja šta sam ono rekao prošli put kad sam pao na ispitu iz ekonomije.
Jedan veliki zemljotres u Rumuniji, jedne noći u proleće 1979. godine, mislim, dobro je zatresao čitav Beograd. Zatekao me je u bioskopu ''Zvezda'' i ja sam, kad je sala u panici ispražnjena, po nepisanom pravilu o vanrednim situacijama, potrčao u Studio B. Dragan Marković je već bio tamo mada nije blizu stanovao, i već raspoređivao ko će šta da radi. Sećam se da je meni uporno u prolazu dobacivao da ostavim kišobran, a ja sam zbunjen sve vreme vukao taj kišobran za sobom i pokušavao negde da budem od koristi što mi nije polazilo za rukom. Ostali su telefonirali, trčali ovamo i onamo, ''Beograđanka'' se ponovo zatresla, video sam kako se cela zavesa slaže po garnišli s jedne na drugu stranu. Kojadin, tada naj bolji reporter, već je uzimao radio stanicu, znali smo da on sada trči u Tašmajdanski park kod doktora Sikošeka iz Seizmološkog zavoda da javi gde je bio epicentar zemljotresa i kakve su šanse da ga tokom noći ponovo bude. U tom času oglašava se Dragan: ''Kojadine, ostavi stanicu, Plavi (tako me je tada zvao) ide u Seizmološki da javlja !'' Svi su zapanjeni, kao da se sprda i sa mnom i s Kojadinom, a on dalje objašnjava: ''Kad Plavi počne da priča odande, šta god da kaže, narod će da se seti da je vreme za spavanje. A ako čuju Kojadina, iz jutarnjeg programa, brzog i glasnog, šta god da objavi spremiće se da skaču sa balkona i prozora.'' Izgledalo je kao šala, ali i ovo je bila istina. Studio B je, zbog svoje brzine i aktuelnosti, od zlobnika često bivao optuživan za širenje nemira. Naravno da sam odmah krenuo sa radio stanicom ka izlazu ali još nisam ni zatvorio vrata, kad sam začuo Draganov krik za sobom: ''I ostavi, molim te, taj kišobran već jednom!'' Shvatam da su svi oni, ipak, jedna nervozna družina, šta im smeta kišobran?!? Ali od te noći, siguran sam i u nešto još važnije, da i za ovakve kakav sam ja, ima mesta u Studiju B.
Sa Đokom Vješticom sam proveo zajedno svega nekoliko radnih smena i stotine sati druženja. Iznad svega je voleo šalu i beskrajne diskusije i nadmudrivanja, obavezno uz viski. Kada je 16. maja 2.000. godine odred Miloševićevih specijalaca upao u Studio B, na RTS je pokazivana Đokina kancelarija i flaše ispijenog viskija u njoj. Bio je to ključni dokaz, baš tako su bukvalno govorili, da je Studio B proamerička NATO-izdajnička firma jer ''piju viski a ne rakiju''. Đoka se nikada ni na koga i ni na šta nije žalio, a ja još nisam upoznao skromnijeg čoveka od njega. Slava mu je bila ogromna i sam tiraž njegovog glasa, imena ili pojave mogao je lako da se unovči, u diskretnim ili konkretnim reklamama. Svaka partija pokušavala je da ga uvuče u svoje redove, nudili su mu da se kandiduje za gradonačelnika, sigurno bi pobedio...On je međutim do kraja života vozio svoju peglicu, stanovao negde u nekom novom naselju na Novom Beogradu, nikda nije ni pokušao da proda ili zaštiti svoje mnogobrojne ideje i akcije kakva je, recimo, Beogradski maraton. (Na primer, ''Oskar popularnosti'' koji je Z. Predić radio za TV Reviju danas je vlasništvo njegove porodice koja uzima tantijeme. Inače i Z. Predić je bio jedno vreme glavni urednik Studija B, kad su nam urednike direktno birali Radikalna stranka i SPS.) Poslednji put sam razgovarao s njim telefonom, pošto je izašao iz bolnice nakon veoma ozbiljne operacije grla. Odstranjene su mu glasne žice i njegov čuveni glas zamenio je šapat, ali i kroz šapat Đoka je emitovao energiju i snagu... Bio je veseo i optimističan. Pitao sam ga šta radi, a on mi je rekao - pa zar ti nisi čuo!? Pa nemaš, znači, pojma? Pa to što se desilo... pa to Beograd još nije doživeo, Beograd više nikada neće biti isti ... !? Mislio sam da sprema neku novu akciju, pokušavao da se setim šta bi to moglo biti, a onda je on sam otkrio: ''Pa dobio sam unuka, čoveče!'' Dugo smo se smejali posle toga i obećavali da ćemo uskoro to da zalijemo... a nikada se više nismo videli, nekoliko nedelja kasnije Đoka je zauvek otišao.
Studio B mi je bio ulaznica i za neke druge škole, za FEST, na primer. Dobio sam novinarsku službenu propusnicu i pravo da desetak dana, po dvadesetak sati dnevno, gledam najčudnije i najdivnije filmove sveta. Ono što je bilo još značajnije, stekao sam pravo da se od jutra do mraka muvam među novinarskom elitom, da slušam iz blizine šta govore, i da zajedno sa njima pijuckam pića, grickam one suve i skupe sendviče sa šanka, ili dremam između projekcija u udobnim foteljama Sava centra. Službene projekcije pratilo je više od stotinu novinara, ali ja sam samo gledao gde su i šta rade Tirke, Vlaja, Mitke, Ranko... Njima je na poklonjenje obavezno dolazila i sva hrvatska kulturna elita, pa sam iz blizine i totalno neformalne upijao Igora Mandića, Lordana Zafranovića, Rajka Grlića, mlade urednike i novinare magazina ''Start'' koji je tada bio ''in'' u celoj Jugoslaviji ... U stvari od svega toga ostaje mi najupečatljivija samo jedna scena, jedan događaj, koji kad ispričam neće izgledati ništa posebno, deluje čak banalno, a meni je mitski, kao prolaz kroz kapiju u novi život ... Mira Bobić, koja je mlađa od mene, već mi je bila prijateljica. Počinjao je neki vrlo važan film, jedva smo uspeli da uđemo u salu i sednemo negde na stepenicama između redova. Do Mire se progurao Tirke, već je svetlo bilo ugašeno, a ona je diskretno prošaputala: ''Tirke, je l' znaš Velju? On je isti kao mi!'' Tirke me je značajno pogledao i klimnuo u znak odobravanja, i tako je počeo jedan drugi, novi krug mog života.
''Tirke je moje duhovno čedo'', i sad pamtim kako ponosno objavljuje Dragutin Gostuški, još jedan od genija beogradskog javnog života pred kraj prošlog veka. Sedeli smo u njegovoj kući koja je iza hotela "Slavija" u dvorištu okovanom sa sve četiri strane soliterima, koju je njegov deda izgradio ''daleko van Beograda", kako su govorili njegovi savremenici i kako mi je pričao Gostuški. Pozivao me je da sedimo i pričamo. Pričao je on a ja sam sa uživanjem slušao. Bio je besan na jednog beogradskog modernog pesnika i pitao me šta će nam ta njegova prenemaganja, bar da zna neke pesmice za decu pa da ga šaljemo po školama da recituje za Prvi maj, ma ja bih njega tukao, nastavljao je besno, a ja sam se smejao... A onda mi objašnjavao šta su sećanja i memoari - čiste laži. Uopšte nije verovao u Mihizovu priču sa Krcunom i rukama krvavim do ramena, nije smeo tako niko sa Krcunom, objašnjavao mi je, a i kako to sad da proverimo da l' je bilo ili nije bilo!? Isto kao i u memoarima Dejana Medakovića, oni ''Efemerisi'' 1, 2, 3, 4... : sve one otmene anegdote gde Dejan ispada moralni pobednik a učesnici u događajima svi mrtvi, jedino Dejan živ... zašto to ranije niko nije ni znao ni čuo?!
Branko Ćopić je bio naš komšija. Viđao sam ga u maloj bakalnici preko puta ''Beograđanke'' gde je uvek zbijao šale na račun svog tobožnjeg cicijašenja. Kada sam završio snimanje jednog kratkog priloga na Uheru u njegovom stanu, ispratio me je najljubaznije do vrata stana i onda tu na vratima počeo da priča i duži taj rastanak kao da je očekivao još nešto od mene, kao da mi je davao vremena da se još nečega setim. Na kraju je zatvorio vrata i ja sam zbunjen lagano krenuo hodnikom ka liftu. A onda su se ponovo, naglo, otvorila vrata Brankovog stana i ja sam čuo iza sebe: ''Novinar! Znaš li šta se krade najlakše na svetu?'' Okrenuo sam se totalno pometen, da bih ugledao čuveni široki Brankov osmeh, i trijumfalni pokret rukom kojom iz džepa svoje košulje vadi moju jevtinu hemijsku i govori: ''Olovka!''
Desanka Maksimović stanovala je u ulazu do Branka Ćopića. Još imam neobjavljenih razgovora s njom, samo da pronađem trake. Pogotovo njene priče kako su partizani kada su 1944. upali u Beograd, pijani pogrešili sprat i ni krivog ni dužnog na streljanje odveli njenog bliskog rođaka, mislim ujaka. Često sam išao kod nje i kako se ono novinarski kaže, bio ''zadužen'' za Desanku Maksimović. Prvi put kada sam otišao kod nje nije htela da razgovaramo dok nešto ne pojedem, kaže bled sam kao da danima nisam jeo. Džaba sam zapomagao da mi je to prirodna boja lica, dok nisam pojeo nekoliko sarmi nije htela ni da čuje za raspakivanje magnetofona. Jednom sam je upitao zašto je napisala predgovor za knjigu Slobodana Miloševića ''Godine raspleta''. Zabrinuto je upitala: ''Je l' nisam trebala ?'' Ništa nisam rekao, a ona je nastavila: ''Ja njega uopšte ne poznajem, a oni su bili tako ljubazni kad su me to pitali...''
Aleksandar Saša Petrović, kao retka gospoda, naš susret za intervju, koji je sasvim (da ne kažem vrlo) uspeo, smatrao je tek početkom druženja i prijateljstva. A prijateljstva i druženja su važnija od svega ostalog... Odlazio sam kod njega i supruge mu Branke na večere, gde su bili Nikola Milošević i Kosta Čavoški. Prisustvovao dogovorima za osnivanje njihove stranke u koju nikako nisam hteo da uđem, jer nisam nikada bio član nijedne partije, slušao dogovore o nastavku ''Seoba'' koje su stalno bile u nekom problemu... Saša je inače u ona mutna vremena uvek imao informaciju više, stanovao je na Dedinju i podatke dobijao od nekog svog komšije, meni je i rekao kojeg, ali pristojno je ovde da to definišem kao ''neimenovani diplomatski izvor''. Devetog marta 1991. javljao mi se pre svega zabrinut za moju bezbednost i telefonom saopštavao stvari koje niko oko mene nije znao, naravno u šiframa i duhovitim zagonetkama... Specijalna policija i vojnici sa šlemovima i mašinkama zauzeli su Studio B i pustila nas kućama tek u pola noći. Na ulicama su bili tenkovi. U stanu gde su mi bili supruga i tromesečna ćerka, zvonio je telefon čim sam ušao. Saša Petrović je besno i sa najvećim pogrdama govorio o Slobodanu Miloševiću, pominjao ime šefa policije, UDBE... Prvo sam bio zapanjen što tako otvoreno govori, jer telefoni se prisluškuju, ali brzo sam pomislio da Saša ipak zna šta radi, i strpljivo slušao... Nije dugo izdržao pa mi je, opet otvoreno i iskreno, rekao u čemu je stvar: saznao je da su vlasti napravile spisak najuticajnijih opozicionih intelektualaca koje će sutra staviti u kućni pritvor ukoliko noćas uvedu vanredno stanje. Saša nije bio na spisku za hapšenje i tu sramotu nije mogao da podnese, pa je pokušao da ih podseti na sebe barem preko telefona koji se prisluškuju...
Sa Miodragom Bulatovićem Buletom, a mogu da kažem da smo se družili, ponekad sam izlazio zajedno u neke kafane. Nikada nije popio ni čašicu alkohola jer je govorio za sebe da je i trezan totalno lud. Imali smo na radiju svake subote od ponoći emisiju koja se zvala ''Noć punog meseca'' u kojoj smo prizivali veštice i vampire, bilo ih je i među slušaocima koji su se javljali telefonom. Bule je bio i predsednik Udruženja književnika i pokušavao je da podigne bednu cenu zakupa prostora u podrumu koji je UKS izdavao čuvenoj kafani.Govorio je da oni ne mogu tako sa njim, jer je on i svetski slavan pisac i predsednik svih pisaca Srbije, dok mu jedan od konobara nije hladno rekao: ''Bule, svaka slava i svi predsednicu su prolazni, samo je ugostiteljstvo večno.'' Bio je oduševljen ovom replikom, često ju je prepričavao kao da je hteo da kaže da će ga ona nadživeti.
Devedesetih u Beogradu je bila i supruga Horhe Luisa Borhesa, Marija Kodami, kojoj je Borhes do smrti diktirao svoje tekstove jer je još od 1965. bio slep. Posle intervjua pratio sam gospođu Borhes do hotela, i govorio joj kako je na moju generaciju Borhes mnogo uticao, kako pamtim, na primer, njegovu priču ''Nokti'' u kojoj govori da će i kada ga u grob polože samo nokti i brada na njegovom licu da rade svoj posao, da rastu... Slušala me je s pažnjom a zatim nekako u poverenju i sa oklevanjem počela da govori da se Borhes mnogo nervirao zbog te priče, da je nije voleo, da ju je smatrao glupom. Zašto, upitao sam preneražen. Pa shvatio je kasnije da nokti i brada ne rastu već se smanjuje ljudsko telo, gubi vodu, voda isparava iz njega, lice usahnjuje... samo zbog toga ''rastu'' i brada i nokti.
U Hilandar sam prvi put otišao u leto 1990. da snimim emisiju za TV Studio B koji je iste jeseni trebalo da počne da radi. Posle toga bio sam još dvadesetak puta na Svetoj Gori, ili kako kaže moj drug pesnik Milutin Petrović, u Hilandar se samo prvi put ide, a svaki sledeći put vraća. Od onda snimio sam stotine TV emisija posvećenih monaštvu. Upoznao sam i zavoleo neke monahe koji izgledaju kao suština dobrote, kao sam pojam mira, i ponekad noću, kad ne mogu da zaspim, setim se njih i sve bude lakše. Možda pre svih monah Nikodim, danas u isposnici Svetog Save, na Svetoj Gori, sa kojim sam jedne jeseni, pred Krstovdan, brao grožđe u hilandarskom vinogradu. Pričao mi je neke čudesno lepe priče a onda me zamolio da malo ćutimo jer: ''Kad se suviše priča, makar i o najlepšim stvarima, gubi se Božija blagodat'' (ili ljudska suština, prevedeno na savremeni jezik). Tog ćutanja između Nikodima i mene često se setim u ovom svetu okružen logorejičarima koji veruju da će svoju teskobu izlečiti ako budu sve više i više pričali umesto barem malo da zaćute.
Oko pet sati po podne, petog oktobra dve hiljadite, moj drug pisac Svetislav Basara i ja povlačimo se iz demonstrantske gužve oko Skupštine jer se gušim od suzavca, imam aleregijsku astmu. Bas me teši rečima: ''Nije to suzavac, to panduri puše 'Dravu'." Kod ''Beograđanke'' demonstranti me prepoznaju i uzvicima "Studio B!" bukvalno uguravaju u "Beograđanku" i u Studio B iz kog sam izbačen, kao ''narodni neprijatelj'' iste godine 17. maja. Vodim program čitave noći, ujutro Bas i ja u obližnjem kafiću uživamo u osvojenoj slobodi, planiramo miran život koji nas čeka... narednih meseci shavtam da 5. oktobra 2000. nije oslobođen Studio B već TV "Pink'', ali o tome nekom drugom prilikom.
