Izvor: Politika, 04.Feb.2015, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Velike teme prate male rugalice
U klasičnim narodima, u koje spadaju i Srbi, trajanje je namenjeno herojima i pesnicima. Heroji traju ne samo u epovima i spomenicima, nego i u biću i srcu potomaka
Ovih dana objavljena je nova knjiga pripovedaka Dragana Lakićevića „Slatka je muzika”, u izdanju „Partenona”. Pre toga, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća iz Podgorice objavila je dve nove knjige Dragana Lakićevića: „Sabor poginulih” – dnevnik-roman Svetozara Jovanovića, potom knjigu izabranih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i novih pesama „Snežna ikona” zajedno sa „Orfeusom” iz Novog Sada.
Dragan Lakićević (1954), autor je desetak pesničkih knjiga, niza romana za odrasle i mlade, kao i nekoliko pripovedačkih knjiga. Dobitnik je najuglednijih književnih nagrada, glavni je urednik Srpske književne zadruge.
Svetozar N. Jovanović stvarna je ličnost. Kako je nastao dnevnik-roman „Sabor poginulih”?
Junak je još jednom našao svoga pisca. Gospodin Svetozar, beogradski advokat, koga dotle nisam poznavao, došao je 2009. godine u Srpsku književnu zadrugu i dao mi dnevnik koji je pisao dok je na velikoj steni iznad rodnog Lutova uklesivao imena ljudi iz svog zavičaja, poginulih u mnogim ratovima. Želeo je da ih „sabere” i ovekoveči, u visini, na pogledu orlovima, oblacima, Bogu. Za mene je njegov podvig bio simboličan i višeznačan. Potom sam, uz male citate njegovog impresivnog dnevnika, izmišljao ostalo: „Šta sanja i šta mu se događa”, dodao elemente poezije i proze.
Jovanovićev poduhvat nastaje u vremenu kada se od nas traži da promenimo svest, da zaboravimo šta je bilo, ako mislimo na budućnost. Da li je njegova misija svojevrsni protest?
Podvig Svetozara Jovanovića može i tako da se razume. Ali mislim da je u njegovom poduhvatu nešto dublje, iskonsko: čovekova potreba da živi posle smrti, kao delo i kao ime. U klasičnim narodima, u koje spadaju i Srbi, trajanje je namenjeno herojima i pesnicima. Heroji traju ne samo u epovima i spomenicima, nego i u biću i srcu potomaka. Savremeni politički poredak želi da promeni to srce i to biće i da, pored ostalih vrednosti, ukine heroja u nama. Taj napad će proći kao i sve što je zlonamerno. Moj Svetozar ima šire shvatanje spomenika – ono je usmereno ka večnosti.
Imena ispisuje ćirilicom, na steni u Crnoj Gori, u kojoj je ćirilica proterana?
Ćirilica je na minimum svedena i u Srbiji. Ima tu jednako površnosti, pomodarstva, lenjosti i gluposti, koliko i naloga za progon našeg pisma, koji nije od juče. Uvek je poželjno okupatoru se dodvoravati na njegovom pismu i jeziku. Svetozar o tome nije mislio. On misli, radi i kleše – iskreno, lično, s ljubavlju, a to se može samo svojim pismom. Tako, uostalom, čini i njegov pisac… Već sam rekao, da u Crnoj Gori svako ko ima ikakvog talenta – piše i štampa ćirilicom. I ta distinkcija nešto znači.
Kao Andrić – Bosnu, Veselinović – Mačvu, Matavulj – Dalmaciju, Bratić – Hercegovinu, tako, beleži u pogovoru Branislav Matić, Lakićević poznaje mitske predele Brda. Da li vam godi ovo poređenje?
Spokojan sam što spadam u taj rod naših pisaca i zavičaja. Naši zavičaji su „stojbine” i „velike tajne”, da parafraziram Lazu Kostića i Desanku. Lazin zavičaj bio je „među zvezdama”, Desankin u Brankovini. Kad smo mladi, mislimo da o tom svetu znamo sve, u stvari zavičaj o nama zna sve, već nas je rađao. U zrelim godinama odgonetamo ponešto od tame i svetlosti u tim, kako rekoste, mitskim predelima i ljudima, u životu i duši, koji pisca najviše pokreću.
Na početku izbora „Snežna ikona” nalazi se vaša rana pesma o fresci iz manastira Morača. Koliko su snažne veze pesnika sa zavičajem fresaka?
Pesnici su opevali mnoge freske iz naših manastira. Artikulaciju one iz Morače, nastale sredinom 13. veka, pisao sam davno, kao maturant. Sad je u knjizi štampana prvi put… Morački Prorok Ilija nalazi se u đakonikonu – nije svakom dostupan. Već to ga čini posebnim. Moračke freske i ikone gledam celog života – deo su istog živopisa Mileševe, Ljeviške, Gračanice, Arilja… Sve to je naš zavičaj.
Ali, vi ste, ipak, moderan, urbani pesnik?
Ja sam pesnik svoga doba, života i grada. Beograd je osnovni ram mog života, pa i mog pesničkog prostora. S tim što svako vidi i druge dimenzije – svetove, motive, predele. Nad svakim trenutkom titra istorija. Naš najbolji savremeni liričar Stevan Raičković najbolje je pisao urbane pesme, „Beogradske slike”… I u najmodernijoj pesničkoj slici ima zrnce filozofskog, nežnog i iskonskog.
U knjizi „Slatka je muzika” vratili ste se pričama – različitim, ironičnim?
U neku ruku, produžio sam priče iz prethodnih zbirki „Guslar na harmonici” i „Ludački rukopis”. Ovaj put „moji božji ljudi” više nisu potomci Borinih – na ulici i periferiji, nego u književnosti. Čitaoci u njima postaju junaci, a junaci – pisci… U isto vreme, ovo su ogledi o pričama i knjigama, o čarolijama mogućnosti – gde sve stanuju priče, njihovi junaci i oblici.
Vaše su priče tematski različite: o Andrićevom lektoru, o prodavcu knjiga, o ljubavnom kolekcionaru, ali imate i priču Momira Vojvodića i roman Miomira Kuprešanina?
To su „priče-razlike”. Ima u njima i ogleda i igre, ali preovlađuje elementarna priča, priča kao takva, nadomak usmene. Gde god ima zanosa, ima i ironije. Velike teme prate male rugalice – takav je i narod… Tu je i moj treći „ljubavni kolekcionar”. Setite se onog teftera (iz „Guslara na harmonici”)… Pesnik Momir Vojvodić imao je svoje verzije istorijskih priča: pokušao sam da dočaram njegova kazivanja. On je o pohodu na Smail-agu Čengića pričao kao da je tamo bio…
I u ovoj prozi imate stvarne i izmišljene junake?
Kao i ranije, od Mastermajnda do Svetozara. Dok istina obavezuje, dotle imaginacija dobija posebna krila i neočekivane zamahe. Za nešto što se dogodilo kaže se: kad bi čovek napisao, niko mu ne bi verovao. Zanimljiv je piščev zadatak da neverovatno učini mogućim, i obrnuto… Uostalom, moji junaci uglavnom govore u prvom licu – svako svoju priču i suštinu. Taj postupak sam zavoleo slušajući kazivače narodnih priča. Starica Milja je počinjala: „Mala sam ja bila kad je to bilo”. Tako će se valjda i o nama pričati.
Izabrane pesme i priče
U Srpskoj književnoj zadruzi danas će biti predstavljene dve nove knjige Dragana Lakićevića: „Snežna ikona” (izabrane i nove pesme) i „Slatka je muzika” (zbirka priča). O knjigama će govoriti: Olja Vasileva, Jovana Glumac i autor, a glumac Srba Milin čitaće odlomke iz priča i kazivati poeziju.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 04/02/2015
.jpg)
