Izvor: Politika, 23.Maj.2015, 22:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Velikan lirske proze
Do Drugog svetskog rata Branko Ćopić je objavio tri knjige pripovedaka, a u „Politici” štampao 125 kratkih priča, od čega je, kako sam kaže, i živeo
Povodom stogodišnjice od rođenja Branka Ćopića (1915–1984), Srpska akademija nauka i umetnosti održala je svečanu akademiju. Posle pozdravne reči Vladimira S. Kostića, predsednika SANU, o Branku Ćopiću besedili su akademici Svetozar Koljević i Matija Bećković.
U dodiru sa naličjima urbane kulture, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << njene emotivne uzdržanosti, proračunatosti i licemerja, neka obeležja patrijarhalne kulture – njen kult prirode, dobronamerne neposrednosti i porodične privrženosti –često se, u novije vreme, ističe Svetozar Koljević, ukazuju u idiličnom svetlu. U tom smislu Ćopićeva proza se doziva s nekim obeležjima patrijarhalne kulture njegovog detinjstva, katkad i s autobiografskim primesama u pozadini. To je vrlo uočljivo, pre svega, kad Ćopić dočarava u tragičnom životnom kontekstu ozarenja dečijeg sveta.
Isto tako se na zavičajnoj jezičkoj podlozi ogledaju susreti patrijarhalne i urbane kulture u „Osmoj ofanzivi” (1964), u kojoj se jasno vidi da Ćopić nije bio spreman da „piše u kooperaciji s Gradskim komitetom”, kako to reče Vladimiru Dedijeru, posle jednog saslušanja pred Kontrolnom komisijom Gradskog komiteta u novembru 1954. godine. U „Osmoj ofanzivi” reč je o nekim prvoborcima iz Ćopićevog zavičaja, sviknutim da u ratu biraju dobre položaje, pa po toj navici uskaču i posle rata na unosne mirnodopske „položaje”.
Da li je čudno, ili neizbežno, zapitao je Koljević, što se Ćopićev oproštaj sa ideologijom, koja je obeležila njegov život kao zanos, kao stvaralački podsticaj, kao pretnja, osujećenje i razočaranje, često čita kao humoristička proza? Uostalom, da li ima išta gore što se jednoj ideji može desiti nego da se ostvari? Ćopić je, najzad, i sam primetio da je on „humorom liječio i svoje i tuđe rane, spasavao čovjeka i tugovao nad njim”? Dakako, lečenje svojih i tuđih rana humorom, kao i spasavanje čoveka smehom, pomaže utoliko što otklanja simptome –neko vreme. U svom oproštajnom pismu, neposredno pred samoubistvo, naš najveći dečiji pisac zapisao je: „Zbogom lijepi i strašni živote!”
Srpska akademija nauka i umetnosti,kako se to nekad govorilo,poklonila se Branku Ćopiću, podsetio je Matija Bećković, pre nego što je postao njen član.Imao je dvadeset i pet godina,a ona se zvala Srpska kraljevska akademija.Taj prvi poklon je učinila kad je nagradila zbirku pripovedaka jednog studenta filozofije, i to čiste filozofije,kako je,hvaleći ga, nalazio za potrebno da naglasi Sima Pandurović. Nagradu je delio sa Jezdimirom Dangićem,sa kojim ga je nagrada nakratko spojila,a rat zauvek razdvojio.Do Drugog svetskog rata Branko Ćopić je objavio tri knjige pripovedaka,a u „Politici” štampao 125 kratkih priča, od čega je,kako sam kaže, i živeo.
U rat je otišao kao pripovedač na glasu,a iz rata izašao kao školski pisac i školski primer pisca koji je sav svoj kolosalni književni dar priložio borbi za pravdu i slobodu i stekao toliku popularnost da se činilo kako je svojim stihovima više doprineo pobedničkoj vojsci nego sve njene divizije.Kakvo je uzdarje dobio i kako mu je za toliki dar uzvraćeno, suvišno je da se opominjemo u ovoj svečanoj prilici, posvećenoj njegovoj stogodišnjici.Srpska akademija nauka se Branku Ćopiću drugi put poklonila kada ga je primila u svoje članstvo. Služi joj na čast što je to učinila u vreme njegove epitimije, dve godine pošto je isključen iz Komunističke partije.
Umetnost je, zaključio je Bećković, još uvek jedino preostalo, nepobedivo oružje, kojim se odbranio i Branko Ćopić.Njegov lirski dar,kako je napisao Milovan Danojlić,stavlja ga u red svetskih velikana lirske proze: od Čehova do Sarojana.Zato je ovo prvo, ali nije i poslednje svečano obeležavanje njegovog rođenja.
Odlomke iz dela Branka Ćopića kazivao je dramski umetnik Vojislav Brajović, a prikazan je i kratki film: „Branko Ćopić – Priča o pisanju”, iz 1973. godine.
Z. Radisavljević
