Izvor: Blic, 27.Mar.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Velika kultura malih
Velika kultura malih
Rastko Močnik je od 1976, po odbrani doktorata na Pariskom univerzitetu, postao priznat analitičar političke alternative, sociolog kulture i profesor na Filozofskom fakultetu i na Instututu humanističkih studija u Ljubljani. Napisao je više studija i knjiga, od kojih su skorašnje Alterkacije', 'Extravagantija I i II', 'Zašto reći Nato paktu NE!'
'Što više starim, život mi se čini sve dragocenijim. Što je on kraći, više ga čovek vidi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kao neko bogatstvo, koje treba ispoštovati i što pametnije proživeti. Bio sam obožavalac različitosti Srbije i Crne Gore. Jer, bez razlika i bez metropole niko ne može živeti, zar ne? Beograd je, za mene, jedina metropola na Balkanu. Za mene je Beograd bolji id Beča i od Budimpešte. Oduvek je bio otvoreno mesto. U Sloveniji nikad neće biti metropole, tako da moramo jednu izabrati. Ja jesam', kaže na početku razgovora za 'Blic' Rastko Močnik.
Kakva su vaša predviđanja posle atentata na doktora Zorana Đinđića?
- Srbija je izgubila čoveka koji je mogao potpuno ravnopravno da pregovara i dogovara se sa međunarodnim partnerima. Nadam se da će međunarodni partneri, naročito evropski, uzeti taj tragični događaj kao upozorenje. Ako već priznaju nekoga za svog sagovornika, potrebno je nešto i konkretno uraditi kako bi se poduprla njegova politika. Prave pomoći Srbiji i Crnoj Gori do sada ipak nije bilo. Nadam se da će taj drastični događaj ozbiljno uticati međunarodnu zajednicu, te da će ona sada mnogo ozbiljnije shvatiti svoje obaveze prema Srbiji, tim pre što je ona svoje obaveze više-manje ispunila.
Kako vi odavde, iz Ljubljane, vidite budućnost Srbije?
- Ne plašim za Srbiju jer je ona snažna zemlja, sa potencijalno snažnom mešovitom privredom. Ona ima izrazito razvijenu kulturu i medijski prostor i sigurno će biti jedna od regionalnih velesila. Ti očiti i snažni potencijali jesu ozbiljna zaloga za budućnost. Ali postoje i opsnosti. I Srbija se mora što pre integrisati u svetski sistem, koji jeste u krizi. Recepti koje nude velike sile nisu dobri za manje države, potiskuju nas i iskorišćavaju. Problem je u tome što Srbija, da bi nadoknadila zakašnjenje, mora da daje teške koncesije, pre svega mislim na privredne. Opasnost je u tome što će cena koju Srbija treba da plati ne bi li nadoknadila kašnjenje biti previsoka, što može veoma da utiče na slabljenje njene unutrašnje snage.
Slovencu su se na referundum ubedljivom većinom izjasnili za ulazak Slovenije u Nato. Vi mislite drugačije. Zašto?
- Ni Slovenija, a mislim ni Srbija, nemaju nikakvog razloga da se, protivno svojoj istorijskoj tradiciji, uvrste u zajedništvo sa nekom državom koja vodi politiku polukolonijalnog tipa.
Da li se ulaskom u Evropsku uniju mogu sačuvati nacionalne vrednosti jedne države. Šta se gubi, a šta dobija?
- Velika potpora, koju Evropa uživa u javnom mnenju izlazi iz brojnih iluzija o Zapadnoj Evropi. O njoj kruže idilične predstave, ali ako je realno ocenjujemo, onda je ona prilično problematična. Jer, proces neoliberalne globalizacije, koji je i nju zahvatio, znači i povećavanje društvenih nejednakosti, nezaposlenost sa veoma malim mogućnostima ponovnog zapošljavanja i td. Međutim, budući je EU monopolist, dakle uvek će diktirati uslove, bolje je biti nego ne biti u njoj. To je realnost. U takvoj situaciji jedino nam ostaje da čuvamo i negujemo svoj kulturni i intelektualni prostor.
Da li se može Nova Evropa u nastajanju, efikasno odupreti zahuktaloj amerikanizaciji?
- Sada ćemo promeniti optiku gledanja. Amerika je uspela da razjedini Evropu. Ona stvara periferiju oko centralne Evrope, koja je politički, privredno i ideološki apsolutno zavisna od nje. U odnosu na proameričke države, kao što su Portugalija, Španija, Engleska, zanimljiv primer, na toj periferiji, jeste Grčka. Nije tako bogata, kao Nemačka i Francuska, pa ipak nije u skupini američkih novih vazala, zato jer ima tradicionalne veze sa arapskim svetom i sa istočnim sredozemljem. Taj grčki primer je, za nas, koji živimo u ovom delu Evrope, zanimljiv, jer pokazuje kako je, čak i u takvim neugodnim situacijama, moguće izbeći američku hegemoniju i zadržati svoju relativno samostalnu poziciju. Ali, u odnosu na svoja unutrašnja stanja i konzervativnu Bušovu politiku, Amerika je zapravo sredina u kojoj će se najpre dogoditi najveće promene. Samo je pitanje koliko dugo će taj njihov industrijsko-vojni kompleks, sa svojim ogromnim kapitalom, praviti po svetu štetu pre nego što se te promene dogode. Siniša M. Pešić
