Izvor: Danas, 16.Mar.2015, 09:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Velebni organizam zvuka
Maestro Kristijan Mandeal i pijanista Dejan Lazić zaista imaju sve razloge da budu veoma zadovoljni! Nastup u ciklusu "Iz šefove kuhinje" Beogradske filharmonije od par dana pre u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, doneo je obojici slavne trenutke suočenja sa potpunim oduševljenjem publike - bio je to jedan od onih koncerata na kojem ništa ne može biti pogrešno, a sve uspeva kako samo poželite. Podudarnost snažnog naboja radosnog očekivanja slušalaca i izlaženje u susret iz sve >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << snage umetnika pak sa scene, okončaše se apsolutno trijumfalno. Delikatan no nadmoćan niz sačinjen od dela Hajdna, Baha i Franka za kraj, činio se toliko osvežavajućim da gotovo čeznete da slušate još i još. Prava je šteta da se koncert nije mogao da produži u nedogled, isceljujući svojim inteligentno obrazloženim ritmovima, krhkom i u isti mah atletski čeličnom melodikom, istraženim stilom.
Hajdn, najpre i njegova Simfonija br. 103 u Es-duru. Jedan turobno-anđeoski uvod, pa onda blistave urvine duha u oštrom ateriranju, obrušavanje vrhunaravne ljupkosti pride. Čujete ovde gotovo pa ljudski pev u orkestru, uzbudljivu operu instrumenata koja plamti filozofskom strastvenošću u drugom stavu, sa britko odvaganim i ponešto suspregnutim pulsom, da se ta bolna čežnjivost preokrene u herojsku otmenost Menueta, prostudiranu do detalja, sa moćnim zarezima dahova. I onda minuciozni vibrirajući mehanizam pun radosti od finalnog Allegra, koji provetrava vašu dušu poput samog orkana ili ujeda oluje.
Dejan Lazić odmah potom zaokuplja svu vašu pažnju svojom interpretacijom Bahovog Koncerta za klavir i orkestar br. 3 u De-duru, on lično sav od prefinjenog nerva koji od klavira u startu čini kakvu čudesnu udaraljkicu sa mnoštvom otisnutih boja i titraja. I Lazić upravlja svim tim neverovatnim postrojenjem od svoje zamisli o klaviru sa nenadmašnom lakoćom, povlačeći svoj elektricitet i izranjajući ponovo na beskrajno poigravajući način. Njegov Adagio je zaista od retke vrste, toliko potresan i žarovit u svojoj polarnoj, kristalnoj lepoti. U završnici čujemo nove varijetete jednog osetljivog premda snažnog kontakta sa instrumentom, čak i na rastojanju, mimo dodira takoreći, Lazić je namagnetisan celovitom vašom usredsređenošću i stoga privlačiv, a par njegovih Skarlatija na bis pršte kolorima i odjecima mikrogramskih doticaja, stalno menjajući i oneobičavajući svoju bit.
I tu se negde najednom pred vama prostru predeli i monumentalni pejzaži Sezara Franka i njegove Simfonije u de-molu. Moć u najčistijem svojem obliku, uperena sila muzike koja raskošno obuzima vašu slušalačku volju, jedan rečju velebni organizam zvuka od orkestra pred nama, u kojem muzičari visoko uzdižu slavu svojih instrumenata i doslovno poleću! Pobedonosno, misteriozno i neuhvatljivo u svom presloženom biću, Filharmonija i ova Simfonija postaju nekako jedno, pod čulnim dejstvima Mandealovih ruku poput onih kakvog proroka. Filigranskost čuvstava, emanacija bezbrižnosti u gromkom uzletu do vrhunca. Baš smo uživali.
