Izvor: Blic, 21.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
'Vecolijev Kaligula'
'Vecolijev Kaligula'
Salon MSU
Petominutni video-rad 'Kaligula Frančeska Vecolija' prikazan 2005. u Italijanskom paviljonu na Venecijanskom bijenalu, na beogradskoj premijeri/vernisažu u Salonu MSU privukao je enorman broj gledalaca, najviše zbog teme: dekadencije ljudskog roda oličene u vladavini umno poremećenog rimskog imperatora.
Zanimljivo je kako je uopšte došlo do ovakve umetničke produkcije u maniru holivudskog trejlera. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Godine 1977, Bob Gučone ('Penthauz'), uložio je 20 miliona dolara u snimanje filma 'Kaligula', angažujući neviđeno jaku glumačku ekipu na čelu sa Malkomom Mekdauelom, Karen Blek, Milom Jovovič, Piterom O’Tulom, Džonom Gilgudom, Helen Miren... Scenario je napisao Gor Vidal koji je i započeo režiju. Potom su se menjali Tinto Bras, sam Gučone, Đankarlo Lui - kako je snimanje postajalo predmet polemika zbog obilja ekstremno realističnih scena nasilja i orgija po kojima je Kaligula prednjačio. Vidal se iz projekta povukao, ali je spektakl ipak završen, no nikad nije prikazan u Evropi, okarakterisan kao neviđeno brutalan pornografski ep.
Umetnik Frančesko Vecoli je od Vidalovog materijala načinio trejler za nepostojeći rimejk nepostojećeg filma. Način na koji je to (upešno i sa jasnim stavom) uradio, ukazuje nam na široke mogućnosti i domete video-umetnosti.
Prvo, glumci - pravi (iz filma) - u video-radu postaju 'predmeti' storije koja ni po čemu nije dopadljiva patetika, odnosno glorifikacija ludog imperatora omiljenog u narodu - koje li kontradikcije - jer je smanjio dažbine. Kulise su, naravno, rimske, ali aludiraju na naše doba. Svejedno je da li aluziju prepoznajemo u američkom imperijalizmu, njegovoj holuvudskoj slici ili medijskoj manipulaciji. Svako čitanje proističe iz ličnog odnosa posmatrača prema životu u kojem učestvuje na ovaj ili onaj način. Upravo to i jeste vrednost Vecolijevog rada čiju gledljivost potkrepljuje raskoš i razvrat na sceni.
Sloboda
(Svetlana Porović Mihajlović, Na čajanki kod Belog zeca,
Narodna knjiga, 2006)
Bilo da su ljubavne ili šaljive, ove priče uvek (satirično) upućuju na našu (društveno-političku) stvarnost i potpuno pomućenje svesti (prosečnog) pojedinca o vlastitom (nacionalnom i kulturnom) identitetu ('Neizdrživ svrab'); to su drame ljudi u 'tranziciji', raspetih između različitih civilizacijskih modela, jednog koji su nasledili od (socijalističke) prošlosti i drugog koji im nudi (anarhična) budućnost ('Alisi višnja miriše na jagodu i tačka').
Eksperimentišući sa antropomorfizovanim pripovedačima ('Mesingani ekser', 'Petlski arpeđo'), sa prevaziđenim žanrovskim i stilskim konvencijama (narodne bajke, rane realističke i naturalističke proze), autorka (se pravi da) pokušava da pronađe 'beskompromisna (poetička) pravila' za objašnjavanje (razumsko uređivanje) epohe bez jedinstvenog sistema vrednosti ('Plavi koverat').
Međutim, to obavezno dovodi do suprotstavljanja 'forme' (priče) 'sadržini' (opisivanog života): 'staromodni' deda radosno prihvata vanbračno unuče ('Zove mene sud'), NATO-bombardovanje ne može da stane u žanrovske okvire bajke ('Umalo bajka'), a motiv homoseksualnosti izvrgava ruglu i romantiku i sentimentalizam ('Tajna Julijane Beljanski'); iznenađujućim prodorima u podtekst srpskih realista (od Jakova Ignjatovića do Bore Stankovića i Laze Lazarevića), autorka otkriva da su licemerni 'previdi' i budalasti zanosi zajednički svim generacijama, da su životni i umetnički stilovi samo 'kozmetičke promene' ispod kojih se ni ljudi ni književnost ne menjaju, kao i da se treba odupreti (globalnom) konformizmu i slobodno se razlikovati ('Marija').
Ova knjiga priča je među najznačajnijima iz ovogodišnje produkcije već samim tim što je detaljno promišljana i pažljivo pisana.
if(!window.goAdverticum)document.write('');if(window.goAdverticum)goAdverticum.addZone(31711);
|
