Izvor: Politika, 07.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Večni udvarač Beogradu
Sve se prolepšalo. I grad i Beograđanke. Ne znam šta je lepše, časna reč
Hrvatski pisci Vesna Biga, Ana Brnardić, Igor Mandić, Slobodan Šnajder i Vladimir Stojsavljević bili su početkom ove nedelje gosti Kulturnog centra Beograda, čitali su svoju poeziju i prozu, družili se sa Beograđanima, koji su do poslednjeg mesta ispunili Artget galeriju.
Bila je to poseta u okviru već ustaljene međusobne saradnje nezavisnih udruženja pisaca Srbije i Hrvatske, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a samo pre nekoliko dana naši književnici Duško Novaković, Radmila Lazić i Vladimir Kopicl bili su u Zagrebu.
Najviše pažnje beogradske publike privukao je nastup Igora Mandića, književnika, književnog kritičara, novinara, teoretičara medija, publiciste, autora više od trideset knjiga kritika, eseja, feljtona, polemika, među kojima se ističu naslovi "Uz dlaku", "101 kratka kritika", "Književnost i medijska kultura", "Romani krize", "Policajci duha", "Zbogom dragi Krleža", "Što zapravo hoće te žene"... Igor Mandić je i u vreme prekida veza sa Hrvatskom dolazio u Beograd, naročito za vreme Sajma knjiga. Uvek u duhu intrigantnog stvaraoca, koji je na "liniji vlastite savesti", koji je uvek ukazivao na nedostatak kritičnosti prema onome što je poredak, a često je u svom okruženju "disao kao riba na suvom"...
U svojoj novoj knjizi "Sebi pod kožu – nehotična autobiografija" koju je objavila hrvatska izdavačka kuća "Profil", i koja je u doživela tri izdanja u četiri meseca i najprodavanija je knjiga u ovoj godini, Mandić ironično sagledava javnost i sopstvenu ličnost, piše o kulturi, društvu, erotici, gurmanstvu.
U Kulturnom centru Beograda, u okviru svog "osebujnog" scenskog nastupa (Mandić je naslonjen na klavir pripovedao o svojoj autobiografiji, odbijajući da pročita odlomke kako bi još više zainteresovao publiku), autor je napomenuo da je reč o knjizi dnevničkih beleški, vođenih od avgusta 2003. do avgusta 2004. godine, koje zatim prerastaju u "nehotičnu autobiografiju" i svojevrsno razgolićavanje.
Ova knjiga uskoro bi trebalo da se pojavi i kod nas.
Njen početak prikazuje leto na čuvenim Brionima (prema Mandićevim rečima nisu ništa posebno), a sledi razotkrivanje gotovo pedeset godina Mandićevog javnog i privatnog života. Tragičnu notu dnevnik poprima na kraju, kada ga je smrt ćerke ostavila bez reči i ostavila u uverenju da je nemoguće upravljati sopstvenim životom. Pisati i o ovom događaju značilo je potpunu iskrenost i porinuće "pod kožu".
Pitamo Igora Mandića šta je po njegovom mišljenju bilo presudno da knjiga njegove dnevničke proze bude najčitaniji bestseler u ovoj godini.
– Upravo ta intrigantnost razotkrivanja privatnosti nekoga ko je inače javna ličnost, a nažalost i tragedija koja me je na kraju zadesila, to sve skupa doprinelo je velikom zanimanju za ovakvu vrstu proze. To nije strogo konceptualna knjiga, nego fikcijska proza. Istinu treba dobro oblikovati i to je bila moja težnja u ovoj knjizi. Izgleda da je to "upalilo". Tanka je linija između istine, odnosno fakta i umeća oblikovanja i pričanja o njemu. Tu sam tanku liniju očito nekoliko puta vešto isprepleo kroz svoj tekst, pa je to odjeknulo u pažnji čak i najprosečnijih čitalaca. A umna kritika je upravo takve stvari pohvalila.
Još jedna Vaša knjiga bestseler je u Hrvatskoj, a reč je o kuvaru. Da li i tu povezujete teorije o hrani sa fenomenima u društvu?
– To je praktična književnost, kako je volim nazivati. Takva knjiga mora biti laka za čitanje i za dobro korišćenje. Suvišno esejiziranje opteretilo bi je. O pomenutim problemima pisao sam na drugim mestima, a možda ću još neku knjigu napisati na tu temu.
Kad smo već kod hrane, pre dvadeset godina rekli ste da je šund grah za mase, a visoka kultura kavijar za elitu. Šta sad mislite o tome?
– Danas se sve pomešalo, jer sve su se razine pogubile, tako da se više ne zna šta je šta. Delom je svesno rađeno da se sve pobrka, a onda je inercija vremena još pojačala gubljenje razlika između različitih nivoa kultura. Čak je bilo bolje dok se to moglo oštro podeliti, pa makar i sa negativnim stavom na jednoj strani, a sa pozitivnim na drugoj. Danas je globalni stav da sve prolazi. To je naprosto jezivo, to je opšta kaša neukusa.
Još ste govorili da se televizija ulaguje malom čoveku. Šta sada mislite o tome?
– Danas mu se ne samo ulaguje, već ga ponižava do krajnjih granica, a ovaj uživa u tome. Obožava gledati kako čine klovna od njega. Da.
Koliko susreti između srpskih i hrvatskih pisaca mogu da prodube odnose između naše dve zemlje?
– Minimalno, ali uvek je bolja neka vrsta blage iluzije nego totalno beznađe.
Izostao je odgovor na pitanje koje bi hrvatske pisce Igor Mandić izdvojio kao književni kritičar, uz obrazloženje da ne želi nikome da "čini reklamu". Zatraženu ocenu o sadašnjoj srpskoj prozi, koju je nekada visoko vrednovao i ocenjivao u žiriju NIN-ove nagrade, Mandić je nadomestio objašnjenjem da slabo prati srpsku prozu jer informacije dolaze "na kapaljku" i vrlo škrto.
U Beogradu ste relativno često. Kakve promene primećujete?
– Sve se prolepšalo. I grad i Beograđanke. Ne znam šta je lepše, časna reč. Ovo zvuči udvarački, a i jeste. Ja ostajem večni udvarač Beogradu i Beograđankama.
Marina Vulićević
[objavljeno: 07.12.2006.]
.jpg)
