Izvor: Danas, 23.Jul.2015, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Većina filmske muzike je loša
Među brojnim gostima koji su se ovih dana našli na Festivalu evropskog filma Palić je i islandski reditelj i kompozitor Johan Johanson. Pored autorske neoklasične i elektro muzike, Johanson veći deo svog vremena provodi komponujući muziku za filmove.
- Iako mu je ovaj deo karijere doneo nagradu Zlatni globus i nominaciju za Oskara (za muziku za film "Teorija svega"), kako kaže, filmsku muziku ne voli, a dosta vremena je proveo razmišljajući da ni u svom prvencu (film "Kraj >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << leta" prikazan je na Paliću u selekciji Mladi duh Evrope) ne koristi muziku. Ovo neobično ostvarenje snimljeno crno-belom super osmicom, sastoji se od niza uglavnom statičnih slika snimljenih u periodu od 20 dana, krajem antarktičkog leta, bez naracije, i prikazuje svet prirode u ovom nedovoljno istraženom delu planete.
- Prijatelj koji se bavi vizuelnim umetnostima pozvao me je da sa grupom umetnika pođem na Južni pol. To je zaista ponuda koja se ne odbija. Otišao sam tamo i poneo sam sa sobom opremu - svoju kameru super osmicu, filmsku traku... sa mutnom idejom šta želim da snimi. Znao sam samo da ta vrsta filmske trake, koja danas gotovo i da ne postoji (35 mm skraćena na devet), može da izazove zanimljive vizuelne efekte prilikom snimanja prirode. Proveo sam mesec dana na Antartiku i kroz kameru i mikrofon sam to mesto iskusio na potpuno drugačiji način. Bio sam potpuno odvojen od ostatka ekipe i provodio sam sate snimajući zvuk i sliku, kao monah koji meditira.
Rekli ste nakon projekcije da niste znali da li želite da koristite muziku u filmu...
- Dugo vremena mi je trebalo da shvatim da li želim da koristim muziku u filmu i na koji način. Taj svet je sam po sebi zanimljiv i jak. Zvuk ptica, potoka, vetra... ponekad mi se činilo da, kad tome dodajem muziku, da sve postaje previše lepo, romantično, sentimentalno. A to nisam želeo. Nisam želeo da snimim film koji bi samo rekao - priroda je tako lepa! Više me je zanimala ta surovost prirode. To joj daje posebnu moć, a taj pogled na prirodu se ne viđa često na Diskaveri kanalu ili Nacionalnoj geografiji. Na kraju sam ipak našao način da dodam muziku. Minimalistički, kako ne bi odvlačila pažnju sa slika i imala veze sa tonom.
Čini li vam se da poslednjih godina ima mnogo više filmova koji uopšte ne koriste muziku?
- Da, posebno nezavisna produkcija. Postoji taj odmak od korišćenja filmske muzike. Ja volim kada filmovi nemaju muziku. Nisam ljubitelj filmske muzike. Većina filmske muzike je jako loša. I većina filmova ima zapravo previše muzike, posebno holivudski filmovi. To je jedan od razloga zašto nisam ni želeo da u svom filmu koristim muziku. Muzika je samo jedan deo filma od mnogih i morate ga dobro i precizno koristiti. Muzika mora da prikazuje jasan stav, da ima svoj cilj. Ne bi trebalo da bude tu samo da bi spasla lošu scenu, već da ima svoju svrhu. Dopada mi se kada ljudi zaista razmišljaju o muzici i koriste je na pametan način. Što je retko.
Kako nalazite glas filma?
- Imao sam sreće da reditelji sa kojima sam radio imaju jak osećaj za muziku. Deni Vilnev, sa kojim sam radio na filmovima "Zatvorenici" i "Sikario", i pripremamo novi film "Priča tvog života", jeste na primer minimalista. Ne voli previše muzike i oko toga se slažemo. On je vrlo otvoren i voli kada ga iznenadim. Obično mi pošalje prvu verziju filma bez muzike. Tako mi je za "Sikario" poslao trosatnu montiranu verziju, tako da ja mogu da se ponašam prema filmu kao da je preda mnom prazan papir. To je istovremeno vrlo uzbudljivo i strašno. Ali je to je najbolji način za rad za kompozitora kako muzika ne bi ličila na hiljade prethodnih. "Teorija svega" je drugačija jer je to komercijalniji, tradicionalniji film. To je drugi način rada. Uživao sam i u tome. Nikada tako nisam radio. Uz klasičnu strukturu išla je i takva muzika. Nije bilo prostora za eksperimente. Muzika je trebalo pre svega da poveže publiku sa likovima na emocionalnom nivou.
A kako izgleda kada radite na nezavisnim produkcijama i dokumentaristima?
- Mislim da sam imao sreće sa rediteljima sa kojima sam radio. Dosta godina sam proveo u Danskoj sa tamošnjim filmadžijama, najviše dokumentaristima, koji rade neverovatne stvari tamo. Odlične filmove. Jedan od njih se prikazuje i na Paliću - "Dobre stvari nas čekaju". Ta muzika je bila potpuni eksperiment. Uradili smo je potpuno akapela, samo četiri pevača i ništa drugo. Za to je jako teško napraviti model koji će pokazati reditelju šta želite da uradite, kako biste to kasnije snimili. Reditelj je morao da mi veruje. Ali ispalo je fantastično. Koristio sam Lukrecijev teks "O prirodi stvari" za stihove pesama, jer film govori o životu na farmama i poljoprivredi. Zanimljivo da su dokumentaristi po pitanju muzike uvek otvoreniji za eksperimente od reditelja igranih filmova.
* Da li ste ikada dobili neki scenario za koji ste pomislili da mu uopšte ne treba muzika?
- Ne šalju mi takve scenarije (smeh). Radio sam dva filma sa kineskim rediteljem Je Luom. Njegovim filmovima muzika gotovo da je suvišna, pa takve tonske zapise i šaljem. Ali kada radite sopstvene filmove, ulogu muzike vidite iz druge perspektive. Zato se trudim da komponovanju pristupim kao reditelj. Da dobijem opšti utisak iz te vizure a ne vizure kompozitora. Kao kompozitor samo ste jedan član ekipe koji služi celini. Stvarate nešto veće od svog dela.
Vaš sledeći rediteljski film govoriće o Balkanu. Kako je došlo do toga?
- Proveo sam nekoliko nedelja prošle godine putujući po Balkanu i snimajući spomenike. Sa mnom je bio i Grimur Hakonarson, čiji je film "Ovnovi" ovde na Paliću (pobednik selekcije Izvestan pogled u Kanu, prim. aut.). Fokusirao sam se na 16 spomenika za koje sam mislio da su vizuelno spektakularni, poput Kadinjače, Jasenovca... Snimali smo sve statično, sa kamerom na šinama i sl. Ali to je jedan deo filma, drugi je naracija i na toj priči sada radim. Biće to hibrid dokumentarca i fikcije. Zapravo, ti spomenici me fasciniraju od kada sam ih video prvi put pre desetak godina u knjizi jednog belgijskog fotografa. Istražujući o njima, oduševio me je ne samo njihov izgled, koji je bio potpuno drugačiji i u odnosu na Zapad i u odnosu na Istok, već i njihovo poreklo, ideje i koncepti koji su bili iza. Razlozi zašto ih je Tito naručivao.
Naučio sam mnogo o njima i njihovim autorima, poput Bogdana Bogdanovića, i drugih neverovatnih arhitekata i umetnika. Ali i te ideje da su, kada se Jugoslavija raspala, dobile drugačije značenje i simboliku.
