Izvor: Politika, 03.Jun.2011, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Večeras prvi bluz koncert na Kolarcu!
Svečanim koncertom The Belgrade Dixieland Orchestra će proslaviti deseti rođendan, pridružujući se i obeležavanju tridesetogodišnjice beogradske bluz scene
Postoje bar tri razloga zbog kojih treba posebno ceniti što su The Belgrade Dixieland Orchestra dočekali da proslave desetogodišnjicu rada. Najpre, dugovečnost nije tipična karakteristika džez ansambala, bivajući u suprotnosti sa jednim od pokrećućih faktora u džezu – potrebom muzičara da se, delujući na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << što širem frontu, hrane novim izazovima u drugačijim muzičkim kontekstima. Zatim, diksilend kao žanr pripada, budimo realni, davno prošlom vremenu – ne treba sumnjati da je klince naslušane svakojakih čuda i školovane u savremenim džez školama teško motivisati da deluju u limitiranim okvirima bilo kakve čvrsto definisane forme. Konačno, održavati na okupu sedmočlani džez ansambl u zemlji u kojoj prvo pitanje promotora nije „šta (ili kako) svirate“ nego „koliko ljudi treba platiti“, zahteva energiju koja prevazilazi „običnu“ ljubav prema muzici.
Suočavajući se svakodnevno sa prethodno navedenim, šef sastava Vladimir Racković (bendžo, gitara i glas) ipak je uspeo da održi bend u životu, ostvarujući rezultate vredne poštovanja. Održali su više stotina koncerata u zemlji i inostranstvu, snimili četiri albuma („The Belgrade Dixieland Orchestra“, „Moon Over Bourbon Street“, „Jazz Museum“ i „What A Dixie We Have In Gospel“) i objavili nekoliko DVD izdanja.Nastavili su niz značajnih diksilend sastava u srpskoj džez istoriji (Dinamo, Veseli bendžo, Sedmorica mladih, Diksilend ansambl Ljubomira Matijace...) obraćajući se ljubiteljima ove muzike, ali i uspevajući da za nju zainteresuju nove generacije.
„Možda bi se očekivalo da kažem da su ovacije širom Evrope – gde god da smo gostovali, od Bugarske do Švedske – naši najveći uspesi... Ne, to je dokaz našeg kvaliteta, a uspeh je podizanje opšteg nivoa poznavanja džeza, posebno njegovih korena“, kaže Racković. „Kad uporedim ono što se o tome znalo pre deset godina, i sada, mislim da smo uradili veliki posao. Ali on ni iz daleka nije gotov. Nedostaje pomoć Ministarstva kulture kako bismo našu misiju proširili po celoj zemlji. U mnoge gradove džez retko stiže, a ljudi su željni istinske umetnosti.“
Koncerti ovog orkestra razlikuju se od tipičnih muzičkih nastupa, podrazumevajući uvek pažljivo pripremljenu (edukativnu) konferansu Rackovića, garderobu, kao i nesvakidašnje prateće elemente, poput grupe plesača koja im se pridruživala. „Cilj svakog umetnika je da stvori nešto posebno, različito od postojećeg. Mi smo odabrali da naši koncerti predstavljaju muzičku pozorišnu predstavu o istorijatu džeza, omogućavajući mnogima da prvi put vide kako se pleše čarlston, kako zvuče bendžo, kornet, metalni klarinet...“, tvrdi Racković. „Upravo zbog toga veliki broj mladih ljudi posećuje naše koncerte, a mejling lista odavno je nadmašila broj od sedam stotina fanova.“
Među renomiranim srpskim džezerima koji su radili sa orkestrom, posebno su značajna imena tromboniste Ljubomira Matijace, koji je svoje veliko iskustvo u domenu diksilenda „preneo“ na mlađu generaciju muzičara, i Ivana Švagera. Danas je od „starijih“ u orkestru samo Racković: „Upravo smo se vratili sa Međunarodnog diksilend festivala u Drezdenu. Tako smo dobili priliku da odmerimo snage sa najboljim evropskim sastavima koji gaje ovaj stil. Bili smo ubedljivo najmlađi orkestar na ovoj manifestaciji, a jedino sam ja malo kvario prosek...“
Učestvovanje na najznačajnijem prazniku tradicionalnog džeza u Evropi je veliko priznanje našem sastavu – poslednji put na ovom festivalu je od naših svirao upravo Matijacin orkestar, davne 1989. godine. „Koncert najbolja četiri orkestra u dvorani Kulturpalastprenošen je direktno putem radio-talasa. Voditelj programa imao je problem samo sa nama Srbima – kako da zaustavi frenetične aplauze upućivane orkestru, da ne bi došlo do probijanja radijskog termina. Duboko je odahnuo kad se završio tridesetpetominutni nastup!“ Na zatvaranju festivala orkestar je nastupao još jednom, ovog puta pred, kako svedoči Racković, osam hiljada ljudi. „Mnogi džezeri širom sveta sanjaju taj san, a samo malom broju se ostvari. Još uvek ne znamo šta ćemo od sreće!“
U aktuelnoj postavi su Veljko Klenkovski (klarinet), Vukašin Marković (trombon), Sava Matić (truba, fligelhorna), Aleksandar Miletić (klavir), Ivan Maksimović (kontrabas) i Miloš Milosavljević (bubnjevi). Vokalni solista je (u svojstvu specijalne gošće) Aleksandra Bijelić. Ova postava će, uz brojne goste, izaći i večeras na scenu Kolarčeve zadužbine, pridružujući se obeležavanju još jednog značajnog jubileja, tridesetogodišnjice postojanja beogradske bluz scene. Otkud diksilendaši u ovim vodama? „Bluz je jedan od najvažnijih temelja i uporišta džeza“, odgovara Racković. „U programu pod nazivom Blue Night ponudićemo reviju muzičkih dragulja ovog žanra s početka prošlog veka, u maniru u kom se bluz tada izvodio i koji je drugačiji od tzv. čikaškog bluza, kao najčešćeg izraza današnjih bluz sastava kod nas. Po mojim informacijama, biće to prvi bluz koncert ikada održan na Kolarcu!“
Vojislav Pantić
objavljeno: 04.06.2011.
