Izvor: Politika, 01.Apr.2011, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Varvari dolaze
Prva dva stiha pesme „Iščekivanje varvara“ Konstantina Kavafija, pisane u formi pitanja i odgovora, glase ovako: „Koga to očekujemo ovde na agori?/ Varvari danas će doći“, a poslednja dva stiha, pošto je u prethodnima utvrđeno da je iščekivanje uzaludno i da varvari neće doći jer ih više nema, ovako: „Bez varvara sada šta će biti s nama?/ Ti ljudi, na kraju, bejahu nekakvo rešenje“.
U dijalogu s Kavafijevim „Iščekivanjem varvara“, pesma Jovana Hristića >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Varvari“ počinje ovim stihom: „Najzad, glasnici su došli i rekli: Varvari dolaze“, a završava se ovim: „Jer varvari su varvari, i nisu nikakvo rešenje“.
Očigledno je da dva pesnika u pojam „varvarin“ investiraju različit kulturalni i, dakako, politički smisao, ili, kako bi jednostavno rekao Hristić, da imaju dijametralno suprotne poglede na varvare.
„Varvari su varvari“, piše srpski pesnik i u tom tautološkom upozorenju, u skladu sa drugde izraženim stavom da ne treba praviti drastičnu razliku između reči i stvari, varvare vidi kao pošast, kao pretnju za civilizaciju. Varvari/barbari brbore – uništavaju, dakle, jezik i zakonodavstvo. Ako je nesvesno strukturisano poput jezika, kako tvrdi Lakan, onda je, prema Hristiću, varvarstvo destrukcija (strukture) samog nesvesnog.
Provalu nesvesnog koje gubi koordinate i postaje nestrukturisano nasilje, izvrsno je dočarao Ljubomir Micić u pesmi „Varvarsku kajganu“, u kojoj čitalac može da oseti i perverzni užitak u jezivoj osveti razobručenog nesvesnog („Ispićemo devet akova zvezda/ I pojesti hiljadu vagona srpskoga neba/ Ako balkanske oči ne iskljuju mozak zapadne kulture“) i, istovremeno, ironiju ludičko-estetskog („Barbarogenije: spasonosni pilot varvarskih ideoplana“), jer je svestan da je pred njim pesma koja se uživljava u bit varvarstva (poništavanja duha), ali ne i politički program.
Nema sumnje, za Hristića je Micićeva avangardistička pesma varvarska. U njoj je doista suspendovana odgovornost, ali samo u smislu onog „kao da“ varvarske decivilizacije. Ona je estetska tvorevina par excellence, a estetsko je poslednje utočište civilizovanog čoveka za bezbedno kušanje sopstvenog varvarstva.
U pesmi „Iščekivanje varvara“, za Kavafija varvari nisu naprosto varvari, nego nešto više, drugačije i daleko bolje od toga. Oni su (nekakvo) rešenje za civilizovano područje, grad ili državu koja ih iščekuje (za Rim ili Aleksandriju, kako se to uobičajeno tumači), jer tu više nema života, sve je samo mrtvo slovo na papiru. „Otkud u Senatu ova nepokretnost?/ Zašto sede senatori i zakone ne kroje?“, pita se pesnik. Zato je potrebno da dođu varvari – obnovitelji života i oživotvoritelji zakona. U izvesnom smislu, oni su revolucionari.
Ukoliko, pak, nije reč o revolucionarima, već o pukim nasilnicima, kavafijevsko „iščekivanje varvara“ može se tumačiti i kao stav da varvari nikad ne dolaze na nepripremljen teren. Pokažimo tu razliku na primerima!
Uzimanje vlasti od strane KPJ posle Drugog svetskog rata, jeste revolucija, pri kojoj nacionalizacija imovine nije varvarski čin, nego viši oblik pravednosti. Kao jedan od najpozvanijih da nešto kaže o komunističkoj eksproprijaciji, Vladimir Nabokov, nikad ne tužeći nad gubitkom porodičnog imanja, svedoči o tome upravo kao o obliku veće pravednosti (autobiografija „Druge obale“), iako je najdublji prezir gajio ne samo prema boljševicima nego i prema Marksovoj teoriji.
Varvarski čin oslobodilaca predstavlja onaj trenutak u kojem vođe zaposedaju ono što je oduzeto. To je kolaps revolucionarnog potencijala i neizbežan pad na nivo varvara koji nisu nikakvo rešenje.
Kad je posredi stav da je teren za varvare uvek pripremljen, odmah nam se nameće primer provale varvara u Rimsko carstvo, najezde koja je usledila pošto je sama imperija varvarizovana iznutra. Ali, ovde treba uzeti drastičniji primer Vajmarske republike (1919–1933)! Naime, u ovom periodu Nemačke, koji se i danas uobičajeno smatra liberalno-demokratskim, već su postojali koncentracioni logori za Jevreje i Rome – na primer, u Štargardu (Pomeranija) i Zilovu, četvrti Kotbusa.
Kao što je u Vajmarskoj republici „iščekivanje varvara“ na delu, tako je i dolazak Miloševića na vlast u Srbiji nešto što je iščekivano u već varvarizovanim institucijama od najvećeg nacionalnog ugleda. Na horizontu varvarskog očekivanja, jedan birokrata se preobražava u vođu, slepog Vođu domanovićevskog tipa.
Sledimo li poglede dva pesnika na dolazak varvara kao na nekakvo ili ni na kakvo rešenje, i produžimo li ih ka imaginarnoj tački bliske budućnosti na političkom polju Srbije, ugledaćemo dve stvari.
Prvo, ako na vlast u Srbiji uskoro dođu varvari koji nisu nikakvo rešenje, onda moramo znati da je njihova prethodnica već prisutna (kao što je to bio slučaj u Vajmarskoj republici), da su, naime, osnovne crte tog varvarskog karaktera aktivne u aktuelnoj vlasti.
U drugom slučaju, ako na vlast u Srbiji dođu varvari koji jesu nekakvo rešenje, to znači da oni nose potencijal promene upravo onog što zatiču kao varvarsko. Oživotvorujući mrtvo slovo zakona, oni bi, dakle, na optuženičku klupu mogli dovesti one koji su varvarski bezočno pokrali naciju.
Dolazak varvara je nezamisliv bez prethodne varvarizacije. To je simptomatično u obe navedene mogućnosti. Pri tom treba imati na umu da pravih varvara, kao što to uviđa Kavafi, više nema. Varvari danas nisu besni psi sa iskeženim zubima, nego vuci u kožama jagnjadi. Njihovo držanje je uglađeno, a ponude cinične.
Zlatko Paković
objavljeno: 01.04.2011.
