Izvor: Politika, 11.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Varljivo ljudsko srce
EKSKLUZIVNO
Prevario se svako ko je očekivao da bi slavni ruski reditelj Nikita Sergejevič Mihalkov, oskarovac i osvajač najvećih svetskih festivalskih nagrada, svojim novim filmom "12" mogao ponuditi samo puki rimejk filma "Dvanaest gnevnih ljudi" Sidnija Lumeta iz 1958 godine. Uostalom, od autora filmova kakvi su "Mehanički pijanino", "Nekoliko dana iz života Oblomova", "Oči čornije", "Urga", "Varljivo sunce", "Sibirski berberin", i ne može se očekivati da bude puki kopista, da ne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bude angažovan, svoj i originalan.
Lumetov film Mihalkovu je poslužio samo kao polazišna ideja za priču o dvanaest porotnika koji treba da donesu jednoglasnu odluku o (ne)krivici mladića optuženog za ubistvo svog poočima (kod Lumeta reč je o mladom Latinoamerikancu, dok je Mihalkovljev junak mladi Čečen – posvojenik bivšeg ruskog oficira iz čečenskih ratova). Sve drugo je rusko, snažna priča sa 12 likova i 12 životnih istina, psihološki snažna i uzbudljiva drama o duši i srcu običnog, malog ruskog čoveka u velikom, burnom nemoralnom razdoblju tranzicije u Rusiji. Istovremeno, i jedan od najlepših filmova u poslednjih nekoliko godina sa pogledom na ratove u Čečeniji.
U najkraćem: moćan i važan film sa dvanaest briljantnih ruskih glumaca neverovatne kreativne energije (Sergej Makovetski, Sergej Garmaš, Mihail Efremov, Juri Stojanov, Valentin Gaft... i Nikita Mihalkov u diskretnoj, misterioznoj, a važnoj ulozi), sa funkcionalnom i uzbudljivom muzikom Edvarda Artemijeva i temama o kojima je potrebno dugo razmišljati.
Na upravo završenom 64. Venecijanskom festivalu, gde je film "12" imao svetsku premijeru u glavnom takmičarskom programu (prikazan tek pretposlednjeg dana kada su mnogi već krenuli na put za festival u Torontu), odlukom žirija kojem je predsedavao kineski reditelj Žang Jimou, Nikiti Mihalkovu je svečano uručen "Zlatni lav – Venecija 64", počasna nagrada za celokupnu karijeru. U obrazloženju žirija u čijem su radu učestvovali sve sami reditelji (uz Jimoua i Inaritu, Džejn Kempion, Ketrin Breja...), ukazuje se između ostalog na "briljantnu doslednost u stvaralaštvu Nikite Mihalkova", iskazanom i u novom filmu "još jednoj potvrdi njegovog majstorstva u istraživanju i otkrivanju kompleksnosti egzistencije, čemu Mihalkov pristupa sa ogromnom humanošću i emocijama"...
U intervjuu za "Politiku" vođenom na Lidu dan pred ceremoniju dodele nagrada, Mihalkov govori i o filmu "12", o načinjenoj pauzi jer nije hteo da "brblja o beznačajnim stvarima", o verovanju da "pravi internacionalni film nastaje prvo kao nacionalni", Rusiji kao mostu između istoka i zapada i o stvarima zarad kojih valja uložiti vreme...
Iako je pomalo klasičan i teatarski u izrazu, smatram da je Vaš film moćan i važan, jer zadire u dubine, ne samo savremenog ruskog društva, već i samih pojedinaca i onoga što ih muči, o čemu i kako razmišljaju, kako pokušavaju da nastave napred?
Mislim da se morate složiti da je ovo i priča o ljudima koji pokušavaju da izađu izvan sebe, izvan svojih limita, ali je ovo i film o meni samom. Nisam snimao više od sedam godina, ali ne zato što to nisam mogao, već zato što nisam hteo da brbljam o beznačajnim stvarima, tek da se kaže da nešto radim. Želeo sam da se akumuliram, da na miru razmislim o pitanjima koja me brinu i koja mogu da brinu i druge ljude. Nadam se da je ovaj film pokazao da sam bio u pravu. Ali, uopšte nisam razmišljao o tome da "12" treba da bude razumljiv i prihvatljiv i za inostrane gledaoce i prostore izvan Rusije. Tu ne gajim velike nade, iako u filmu ima tema koje mogu da probude generalno interesovanje.
Ali generalno interesovanje je već probuđeno, videlo se to već posle prve venecijanske projekcije. Uostalom, film obiluje i odlično psihološki razvijenim likovima i vešto i temeljno vođenom karakterizacijom, zahvaljujući čemu bilo koji gledalac može da se identifikuje.
Nadam se, ali verujete – moj cilj nije bio da snimam univerzalni film. Jednostavno, verujem da pravi internacionalni film nastaje prvo kao nacionalni. Jer, čim počnete da radite kao neko drugi, vaš film neće živeti ni u vašoj zemlji, a kamoli u inostranstvu.
Kažete da se na kraju vidi i da je ovo film o Vama samom, a na kraju je kadar male ikone. Možemo li Vaš film nazvati i pravoslavnim?
Svi moji filmovi su pravoslavni, ali to ne bih deklarisao kao fetiš, nisam fetišista. No, ne mogu biti drugačiji. A i zašto bih?
Neki kažu i da ste pomalo kontradiktorni, da ste podeljeni između nostalgije za starom zemljom strogog autoriteta i nečeg što se zove senzibilitet vezan za demokratske promene. Postoji li takva kontradikcija?
Apsolutno ne, nema nikakve kontradikcije! Uvek sam delio mišljenje da je Rusija oduvek bila most između istoka i zapada, i istorijski uvek je bilo tako. Da nije bilo Rusije kao teritorije i da nije bilo njenog naroda, pitanje je kojim bi se jezikom danas govorilo, evo ovde, u Italiji gde sada pričamo. Mongolskim? Međutim, ovo što kažem nije ruski šovinizam ili šovinizam velike Rusije, već realna istorija. Zašto bi me neko smatrao kontradiktornim? Različiti vetrovi duvaju Rusijom – i oni sa istoka i oni sa zapada. Oni se u Rusiji sudaraju, mešaju, lome i zato je taj most istinit i stvaran.
Zašto ste uzeli film Sidnija Lumeta kao model ?
Lumetov film je divan, ali je besmisleno posmatrati moj film "12" kao njegov rimejk. Lumetov "Dvanaest gnevnih ljudi" poslužio je samo kao impuls, sve drugo je očigledno rusko.
Veoma mi se dopao način kako tretirate veliku temu ratova u Čečeniji, taj veliki ruski problem, kako gledaocu približavate kulturu i ratničku tradiciju čečenskog naroda, kako otvarate vrata miru i razumevanju.
Nemoguće je koegzistirati bez približenog pogleda na kulturu i tradiciju drugih. U to treba uložiti vreme. Pre petnaestak godina unazad glupi ruski generali koji nisu poznavali ni rusku literaturu niti memoare svojih prethodnika koji su na Kavkazu vojevali 300 godina unazad, mislili su da mogu da reše probleme tako što će izvršiti napad i dovesti "40 ruskih vojnika na jednog Čečena". I ? Sada se suočavamo sa posledicama svega toga! Umesto da je svojevremeno general Dudajev (Džohar Dudajev, bivši sovjetski vazduhoplovni general čečenskog porekla, kasnije i izabrani predsednik Čečenije, likvidiran od strane ruskih specijalaca – prim. aut.) bio pozvan u Moskvu, da su mu dali još dve zvezde na epoletama i još malo ordenja i rekli mu: "Daj, uradi sve što možeš, sredi problem!" i on bi uradio sve, mi smo vojevali ne razumevajući da je Kavkaz zasebna oblast, oblast drugačije kulture. Slično Buš sada radi u Iraku.
A Kosovo?
Ah, Kosovo, to je posebna i teška priča. Vidite, najlepša pobeda je kada stvorite situaciju da vaš neprijatelj ne može da živi bez vas i kada ste mu stalno potrebni.
Nije li to utopija?
Zašto utopija, po čemu utopija?
Zato što su možda potrebni vekovi da se tako nešto postigne.
To je druga tema. Jedna od najvećih grešaka lidera jeste što žele da uživaju u rezultatima svoje politike samo tokom svog života. Specijalno u Rusiji, zemlji u kojoj možete leteti avionom i po osam sati a da se još uvek govori isti jezik. Naravno da je potrebno vreme, ali to je građenje, to je proces! Lako je meni da govorim, ja nisam političar i možda nisam u pravu, ali ako oni od kojih sve zavisi vide ovaj film i počnu da postavljaju pitanja, hvala Bogu, učinih nešto.
Na konferenciji za novinare rekli ste da ćete pozvati i predsednika Putina da vidi Vaš film, ali šta ako mu se ne dopadne?
Još uvek imam izuzetno visoko mišljenje o njegovom intelektu.
"12" je film o savremenoj Rusiji, sa refleksijama novije istorije. Radili ste i istorijske filmove, šta mislite o njima?
Snimati istorijski film ne znači automatski i da je to film o prošlosti. Ako uspostavite modernu tačku gledišta, možete pričati i o primitivnim, praistorijskim ljudima a da to opet bude film o modernim vremenima. Od toga je mnogo važnije pitanje da li zaista brinete o onome o čemu pričate ovog trenutka, zašto i iz kojih razloga to govorite baš sada? Da li zbog novca, politike, zato što je to moda, bez realne potrebe, olako ili bez bilo kakvog razloga. Pre ili kasnije, sve će svima biti jasno.
A zašto ste odlučili da snimite "Varljivo sunce 2", zar nije prvim filmom sve rečeno?
Zato što hoću da pokažem rat onako kako ga ja vidim, i da uz božju pomoć kažem nešto bolje, nešto što nisam znao ili rekao u prvom filmu.
[objavljeno: ]
