Izvor: Večernje novosti, 09.Nov.2013, 10:29   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Vajar Tomislav Todorović: Glava je centar sveta

VEĆ četvrtu deceniju aktivan na domaćoj umetničkoj sceni, vajar Tomislav Todorović je primer autora čija stvaralačka posvećenost i entuzijazam ne gube na intenzitetu, ali ni na kontinuitetu. O tome najbolje svedoči izložba "Predeli glave" kojom je ispunio Umetnički paviljon "Cvijeta Zuzorić". I to bukvalno - od poda do plafona. U osnovi Todorovićevog stvaralačkog "vjeruju" prepoznaje se zdrava ideja po kojoj humanizam umetničkog dela ne zavisi od realnosti umetničke forme, već od >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << njenog unutrašnjeg sadržaja. U razgovoru za "Novosti" zato i tvrdi da je na glavama važnije teme od lica. Jer, tu "stanuje" siva masa, odakle sve i potiče i polazi... * Kako vam je izgledalo kad ste na jednom mestu videli sabrane četiri decenije svoga rada? - Potpuno sam bio preokupiran najpre sabiranjem dela, od Kikinde do Bora, a potom i postavkom. Na kraju sam, konačno, video da se izložba deli, kao krov, na dve vode. S jedne strane su ta dela od bronze i kamena, a s druge - rad od poslednjih 15 godina u koji unosim staklo. Reč je o različitim "nosačima" likovnog i vizuelnog dela koji na kraju ipak tvore celinu. * Opus je impozantan... - Nisam mogao da dobijem devet skulptura iz Muzeja savremene umetnosti, kojima je u ovoj retrospektivi apsolutno bilo mesto. Neke su u inostranstvu, niz ih je u slobodnom prostoru. Ali, o veličini opusa i ne razmušljam. Mislio sam da je "Cvijeta" veća dok nisam u prostor uneo skulpture. * S obzirom na temu koju ste odabrali - verujete li da se ovde glavni problemi, pa i moguća rešenja, kriju baš u glavama? - Naravno, pa tema jesu predeli glave. Ali, ovde nema kritike. Moja tema je postavljena tako kao da su sve svetlosti sveta stavljene u glavu, u taj mali deo tela koji upija, privlači i odašilje. Ovde se radi o ljudima koji su doprineli napretku čovečanstva. * Nema li, ipak, tu i kritike nekih "srpskih glava"? - Narod kome pripadam je dobar i talentovan. A cilj, delanje ne određuje sam narod, pa ni naš - to određuju imperije koje vladaju svetom, i koje se ponašaju tako kao da je svet njihovo dvorište. Tim sledom trenutno smo u dvorištu koje imperija na vlasti sređuje kako želi. Posledica je i naša kulturna politika, zatvoreni muzeji. To nije do nas, jer mi imamo ambiciozne ljude i sigurno nastoje da muzeji prorade. Ali, ono što je jače jeste ta globalna politika koja na delu ne može ni muzejima da pomogne. * Mislite, dakle, da je inostrani imperijalni uticaj kriv za stanje u našoj kulturi? - Apsolutno. Niko ko je u tom dvorištu, a nismo samo mi, ne može puno sam sebi da pomogne - počev od toga kako se na globalnoj svetskoj sceni raspoređuje posao. Od maloljudnih država pogotovo ne zavisi kako se raspoređuju moć i novac.OPSTANAK JA sam pre čovek kontinuiteta nego revolucije. Najvažniji je kontinuirani rad. Postojanost i istrajnost su plodotvornije od povremenih radikalnih "iskakanja". Tako je i srpska skulptura spasena zahvaljujući kontinuitetu i trajanju "Tere" u Kikindi, simpozijuma u Boru, "Belog venčaca" u Aranđelovcu. Vrednost tih umetničkih staništa prevazilazi granice države. * Znači Srbija je sasvim marginalizovana? - Trenutno i nažalost naš položaj je takav. Ako je reč o kulturi i stvarnosti u kojoj su dva najznačajnija muzeja zatvorena, onda ne možemo govoriti ni o organizovanju reprezentativnih izložbi kakve je organizovala bivša Jugoslavija. Ali, tada je bio drugačiji raspored snaga na svetskoj političkoj i ekonomskoj sceni. To je kao partija odbojke, kad lopta ne sme da padne na parket, ili ode u aut. Ali, s druge strane "mreže" morate da imate partnera. Ako je vaš tim sam na terenu - nema igre. * Ako sad, kao profesor na Akademiji u Novom Sadu uporedite stanje sa onim kada ste pre četiri decenije bili student - kakve su razlike? - To je ogroman raspon u vremenu i prostoru da bi se moglo upoređivati. Već duže vreme imam nameru da napišem knjigu koja se tiče korektura, tog izuzetno važnog, ključnog odnosa profesora i studenta. Neku vrstu istorijata, kroz koju bi se videlo šta se govorilo studenitima pre pedeset i četrdeset godina, a šta se priča danas i kako je evoluirala ta izuzetno važna interakcija. Jer, danas je situacija bitno drugačija nego pre pola veka. Ako ništa drugo nekad su u znatno većoj zemlji postojale samo tri akademije, a sada na manjoj teritoriji ima sijaset umetničkih fakulteta. Ali, ja ne znam za profesore koji rade loše korekture, a studenti su danas mnogo obrazovaniji nego nekad. Ipak, čini mi se da je taj odnos profesora i studenata danas bolji, otvoreniji.

Nastavak na Večernje novosti...