Izvor: Politika, 04.Sep.2010, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vagner najbolje zvuči u Bajrojtu
Jedinstveni grad na svetu, sav posvećen slavnom kompozitoru, sa ulicama, apotekama, kupalištima, koje nose nazive likova iz njegovih opera
Specijalno za „Politiku”
Bajrojt – U okviru Festivala Vagnerove muzike, koji je ovde nedavno završen, izvedena je Vagnerova opera „Parsifal”.
Opera „Parsifal” je testamentno delo Riharda Vagnera, završeno samo godinu dana pre smrti. Njegova Deveta simfonija, „Labudova pesma”, njegova >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Božanstvena komedija”, u kome su se slila sva životna i umetnička iskustva, u kome su i boli, i lutanja, i obmane, upravo kao u njegovoj vili „Vanfrid” – konačno našle mir. „Parsifal” je Pjera Buleza (koji je i dirigovao u Bajrojtu) asocirao ne na operu nego na scensku pasiju, a fluidna Uvertira – našu Isidoru Sekulić (koja je takođe posetila bajrojtski festival) na tkanje od tananih dimova tamjana. I upravo od prvih taktova uzvišene Uvertire već započinje kroz rastočene alikvotne tonove As-dura svojevrsna uznesenost od sedišta u festivalskoj dvorani, miljama daleko od stvarnosti. Vagner ju je zamislio kao svojevrsnu fantaziju sa tri teme, gde su u početnoj isprepletena tri ključna lajtmotiva: večere, rane i koplje, u drugoj je dostojanstveni motiv Grala, a u trećoj – motiv vernosti. Takođe – zamislio je da se ona izvodi i koncertno te je zapisao dve uvertire – u prvoj se završni taktovi pretapaju u prvu scenu muzičke drame, a u drugoj se zaokružuju u samostalnu celinu. Ja uvek slušam Uvertiru „Parsifala” zatvorenih očiju, kako bi levitacija bila potpuna.
Zašto onda ići u Bajrojt, kad se mogu u kutku sobe slušati najbolja izvođenja? Zato što je Bajrojt jedinstveni grad na svetu, sav posvećen Vagneru, sa ulicama, apotekama, kupalištima koje nose nazive likova iz njegovih opera, sa Vagnerovim likom na šoljama, majicama, magnetima za frižidere, poštanskim markama, sa Festšpilhauzom koji je, zapravo, sabirna tačka umetničke genijalnosti. Prestižno je učestvovati u njegovim operama na ovom mestu, ali i uopšte doći do ulaznica, jer, redovno, na hiljade obožavalaca iz celog sveta bivaju odbijeni. „Parsifal” se jedino u Bajrojtu izvodio do 1913, ali i danas, nigde se ne čuje i ne vidi kao ovde, sa horovima koji „zvone” patnjom, sa orkestrom koji postiže maksimum izražajnosti u svakoj deonici, u kome su osamostaljeni čak i kontrabasi, koji (u Uvertiri) sviraju u šesnaestinama uz štimovanje žica sa E na Cis. Gregorijanski građeno pevanje u „Čarima Velikog petka” nigde nije tako iskonski čisto i arhaično a i beskrajno bolno i stradalničko. Ženski hor (iza scene) daje ovom prizoru hristovsko-amfortasovih muka izvesnu mekoću i nežnost, a opet ne umanjuje nimalo svetost trenutka.
Dva vrhunska maga koja su to postigla su Eberhard Fridrih, dirigent i direktor Hora i italijanski dirigent Danijele Gati, koji je, kao i njegovi slavni zemljaci i prethodnici koji su stajali za ovim istim pultom – Toskanini i Sinopoli – istinski prožet Vagnerovim delom.
Ja bih (da mogu) kao i Vagner tražila da (engleski) Parsifal (Kristofer Ventris) bude još „čistiji” (ne u pevačkom smislu, tu je kao i svi u Bajrojtu besprekoran) nego u ideji o čistoti jer fal par si na arapskom znači tako čist, tako jednostavan; tražila bih (opet kao i Vagner) vitkiju, višu, plavlju i zavodljiviju Kundri (Amerikanka Suzan Meklin), tražila bih ponovo da mogu da podmladim fenomenalnog Bernda Vajkla za Amfortasa, umesto bledunjavog u patnji Detlefa Rota... Poželela bih scenu bez kukastih krstova, krila, pušaka, porođaja, kada, kiča – Stefana Herhajma, koga je „Operski svet” proglasio za „reditelja godine” i 2007. i 2009, želela bih efemerniji svet Vernera Hercoga za eterične Vagnerove zvuke... Ali bih, kad zažmurim, uvek poželela da se nađem u svetilištu Vagnerove muzike, u bajrojtskom Festšpilhauzu, gde se ipak ostvaruje kompletna imaginacija i magija njegovog operskog sveta.
Gordana Krajačić
objavljeno: 05/09/2010
.jpg)
