Izvor: SEEcult.org, 01.Okt.2019, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
VITA TREBOVAC
selo kuljače, kraj septembra, neki dan, 2019. dani su lepi i lenji. kraj leta je najtužniji, pa je dobro da smo ovde, jer kroz prozor se vidi more. pored toga, ovde vreme ništa ne znači. datumi i dani su samo datumi i dani i ja sa tim nemam ništa.naučila sam i nove reči, ali reči nikad nisu samo reči i sa njima uvek imam nešto.ove su za životinje: čagalj, kolumbar, blavor,a za drvo: pitospora. prozor iz spavaće sobe gleda u stenu. kad ga ujutru otvorim, kažem- zdravo steno, a onda odem u dnevnu i kroz onaj prozor kažem- zdravo more. uvek mi se tako namesti u životu- s jedne strane tesnac, sa druge sloboda. a između toga, u meni je ona široka livada, po kojoj svi mogu da se valjaju. još uvek sam jedina žena sa muškarcima i ponovo mi se vratilo drugarstvo. jer sa muškarcima je drugarstvo. a sa ženama drugarica. celo moje detinjstvo su dečaci. ::::::::::::::::: istorija uvek se radi o detinjstvuo stvarima kojih se sećamoo stvarima koje se pojavekada se sve drugo zaboraviu starostijoš nisam staricaali znam kako ću izgledatikao baba i kao mamanema tu mnogo metafizikevraćaju se ta bespotrebna sećanjaletnji dani isparava putpolje suncokreta rekalubenica u podrumua tamo je strahkad deda dođe s njivenosim flašu hladnog pivaon se smejeteška mi jekoga brigaza ono što više ne postojiinače ne podnosim istorijui lako vidim kad neko lažea uvek lažu u istorijikoga brigamada jezik kaže drugačijejedan prezentčetiri perfektauvek se radi o detinjstvuto je jedino čega moramoda se sećamo. *Vita Trebovac jedna je od učesnica književne kolonije u selu Kuljače iznad Svetog Stefana (23-30.9.2019) Blog slika: Tweet
.jpg)
